Konformizam na Balkanu

Potreba za pripadanjem ubraja se među osnovne ljudske potrebe. Ona nije uslovljena geografskom lokacijom ili određenom tačkom u vremenu. Na nju ne utiče stepen obrazovanja kao ni materijalno stanje. Postoji neovisno o fizičkim karakteristikama pojedinca.

Svi smo, već samim rođenjem, svrstani u određene grupe kojima pripadamo. Deo smo ljudske vrste, određene rase kao i porodice u kojoj smo rođeni. Te grupe su nam zadane i njihov deo smo postali a da nas niko ništa nije pitao.

Odrastajući i otkrivajući svet oko sebe imali smo prilike spoznati da postoje i druge grupe i razviti svoju naklonost ili averziju prema njima. U jednom trenutku poželeli smo postati deo nekih od grupa koje su nas privukle i tako zadovoljiti potrebu koja nam je svima urođena.

Živimo u vremenu u kojem se, deklarativno, potiče individualnost i potencira potreba za samoostvarenjem. S druge strane, način kako stvari funkcionišu u praksi često ne ide u prilog individualnom razvoju pojedinca. Pritisak društva usmeren na ostvarivanje interakcija među ljudima i povezan s već pomenutom potrebom za pripadanjem neretko rezultira gubitkom sopstvenog identiteta kod pojedinaca slabijeg karaktera. Rezultati takvog pritiska vidljivi su već u najranijoj dobi, a nastavljaju se i u adolescentskim godinama kada se deo mladih prvi put odlučuje na konzumiranje alkoholnih pića ili pušenje cigareta upravo pod pritiskom „jačih i istaknutijih“ pripadnika unutar nekog društva tj. grupe kojoj dotični pojedinci žele pripadati. Strah od izolacije i ostajanja izvan grupe dovodi do odluka koje neke od tih osoba ne bi donele u drugačijoj situaciji.

Čovekova želja da bude pripadnik određene grupe može se temeljiti na jednom ili više razloga. Zajednički interesi i bliskost s pojedincima koji su već u grupi samo su neki od potencijalnih motiva. Ali što se dogodi kada se ulazak u grupu ne temelji niti na emotivnoj ili bilo kojoj drugoj povezanosti s ostalim članovima niti na zajedničkom pogledu na društvena pitanja i probleme? Kada je jedini razlog zašto osoba želi ući u neku grupu taj što je veliki broj ljudi već unutra i što ona smatra da će joj članstvo pomoći u ostvarivanju određenih ciljeva? Onda imamo situaciju koja je, iako ni u kom slučaju nije tipična samo za Balkan, na našim prostorima značajno uzela maha zbog specifičnih istorijskih okolnosti i značajnih ideoloških i verskih razlika te s tim povezane prakse da većina, gotovo po pravilu, šikanira manjinu te manjina oseća da nema jednaka prava i da ih neće imati dok se ne prikloni većini. Ta situacija jedna je od onih karakterističnih za tzv. „sindrom krda“ koji se, koristeći još jednostavniju balkansku terminologiju, može opisati izrekom: „Kud' svi Turci, tud' i mali Mujo.“

Mnogi ljudi se, zanemarujući sopstvena ubeđenja kao i negativnosti vezane uz određenu grupu, odluče prikloniti toj grupi radi ostvarenja neke lične koristi u vidu boljeg društvenog statusa, profesionalnog napredovanja, poboljšanja materijalne situacije... Razlozi koji dovode do toga da se ljudi priklanjaju grupi ili grupama s kojima ne dele ništa zajedničko ili dele veoma malo toga su, u pravilu, međusobno isprepleteni pri čemu je sama potreba za pripadanjem tu u drugom planu. Ovde treba jasno razdvojiti situacije kad čovek ima potrebu za pripadanjem koja se, tehnički, može zadovoljiti ulaskom u bilo koju grupu, a s druge strane usmeren je na ostvarenje želje da se prikloni tačno određenoj grupi.

Kapitulacija pred pritiskom okoline (bio taj pritisak stvaran ili zamišljen) naziva se jednom rečju konformizam. On se manifestuje na različite načine, a dve situacije su naročito upečatljive. Jedna od njih je učlanjenje u političku partiju koja je dominantna na određenom području i čija članska karta otvara mnoga vrata. Deo te partije postaju tako i osobe koje ne dele ista politička stajališta s tom organizacijom i ne rukovode se dotadašnjim angažmanom i rezultatima koje je ta organizacija imala. Jedini interes je sopstvena korist, koja najčešće dolazi u vidu zaposlenja tih proračunatih poslušnika i stranačkih parazita ili sticanje ekonomske koristi na neki drugi način, koji ne bi bio moguć (ili bi bio znatno otežan) bez učlanjenja.

Druga situacija je pristajanje nereligioznih osoba na učestvovanje u verskim obredima u vidu crkvenih venčanja, krštenja dece, njihovog upisivanja na časove verske nastave i sl. kada pojedinci – suprotno svojim religijskim ubeđenjima – pristaju na podanički odnos prema većinskoj religiji i njenim sveštenicima. Oni se na to odlučuju najčešće iz razloga što ne žele da se previše izdvajaju od religiozne većine koja ih okružuje te se istovremeno nadaju da će, priklanjajući se toj većini, lakše dostići ili zadržati neku istaknutiju društvenu poziciju za sebe i svoju decu.

U oba slučaja koja su ovde istaknuta (kao i u svakom potencijalnom slučaju konformizma) radi se o kratkovidosti osoba koje tako razmišljaju i o nesagledavanju šire društvene slike. Za dobar deo problema u društvu mogu se - što izravno, što neizravno - kriviti upravo ljudi koji se priklanjaju političkoj i religijskoj struji kojoj zapravo ne pripadaju niti čak smatraju da su one garant neke bolje i srećnije budućnosti. Političke partije i pojedinci iz njihovih redova koji su se već pokazali kao nepodobni za kvalitetno obavljanje zadataka stavljenih pred njih uporno dobivaju nove i nove šanse. Te šanse im, osim podobnih i društveno neodgovornih medija, daju upravo one osobe koje se učlane u njihove redove i kasnije, iako se ne slažu s njihovom političkom platformom, glasaju za njih na izborima. Ta brojka nije mala i to predstavlja ozbiljan problem.

A šta tek reći za crkvene organizacije koje nominalno imaju veliki broj sledbenika zato što se jedan nimalo zanemariv deo ateista, agnostika i ireligioznih ljudi izjašnjava poput pripadnika najbrojnije konfesije i učestvuje u svim onim ranije pomenutim obredima? Crkve dobivaju puste milione iz budžeta u situaciji kada mnogi roditelji nemaju dovoljno sredstava da svojoj deci obezbede svakodnevni obrok u školi, kada je stanje lokalne infrastrukture u pojedinim mestima katastrofalno, kada otpadaju krovovi i fasade sa zdravstvenih i obrazovnih ustanova... Za sve to vreme grade se nove crkve, pripadnici klera voze skupocene automobile, a ne prezaju ni od drskosti da se mešaju u veoma ozbiljna sociološka pitanja ni od pokušaja da utiču na neke političke odluke.

Ova praksa će se nastaviti i u to ne treba sumnjati. Nastaviće se dok god se bude tapšalo po ramenu konformiste raznih struja. Nastaviće se dok god se bude s razumevanjem i prešutnim ili javnim odobravanjem gledalo na ljude koji su napredovali na društvenoj ljestvici samo zato što su išli linijom manjeg otpora.

Ne treba zaboraviti da svaka akcija izaziva reakciju. Konformizam ima svoju cenu, a ona eksponencijalno raste sa svakom novom generacijom. Jednom kad dođe i vaš red da platite svoj deo, shvatićete u kakvoj zabludi ste bili. Samo, tada će za vas i vašu decu već biti kasno. 

Sandro Prahović