Kristijanizacija mediokriteta

Koliko god se čovek trudio da pobegne od audio-vizuelne lobotomije kojom gospodari naših bednih života pokušavaju da nam unište i poslednju iskru volje za besmislenim trajanjem, ne ide. Na internetu, u samoposluzi, na trafici, u čekaonicama, na stanicama, pijacama i svim drugim manje-više prometnim mestima, sačeka te Stanijina bulja, Stanijino međunožje, Stanijina nabrekla bradavica, Stanijin napupeli klitoris, Kristijanov prst u Stanijinom čmaru, Krstijanovi bicepsi i tricepsi, Kristijanov prezrivo ubilački pogled, Kristijanovo levo mudo i, naravno, Vučić. Uz sve pomenuto, dapače, idu i izjave (motivacione poruge) istaknutijih učesnika rijalitija u zemlji gde se odavno ne zna gde prestaje rijaliti, a počinje stvarni život, ako ta granica uopšte postoji. Na žalost, nema je. A da nesreća bude veća, čini se da je rijaliti ludilo inficiralo čitav svet, sve do UN (Ujedinjene nacije) i SZO (Svetska zdravstvena organizacija). Svuda i na svakom mestu, poput modernih krtica, ubačen je poneki robijaš i neka jebozovna starlet, čak i među akademike, što bitno menja sve, čak i tehnologiju izražavanja na maternjem nam jeziku.

Najnoviji slučaj pod nazivom „Nož, žica, slaninica“ i pored nastojanja medijskih poslenika da nam ga nametnu, mislim slučaj, kao temu od suštinskog značaja, nije prošao. Zastrašivanje dekintiranih rijaliti Srba kancerogenom slaninom isto je što i smaranje beduina teškim metalima u kiselim kišama. Osim onih koji sami uzgajaju stoku za klanje, većina naprednog rijaliti naroda slaninu gleda uglavnom kroz staklo, a to čak ni dušebrižnici SZO nisu označili štetnim. Dobro, oni koji jedu preko računa sa grbače rijaliti puka, rizikuju koješta, ali za njih i onako nikoga ne boli Kristijan. Međutim, ako se sagleda sa prave strane, problem zaista postaje zastrašujuć, ne toliko zbog kancera koji nas i onako sve, pre ili kasnije, čeka, već zbog mnogo ozbiljnije stvari. Naime, kad se jedom narodu kao što je ovaj, rijaliti, naprednom dakako, oduzmu svetinje u vidu manastira, deo teritorije, svinjetina, duvan-čvarci , sudžuci, slanina, a uvale mu se izbeglice koje se ne krste, onda bi se zaista trebalo prekrstiti i zapitati: kuda ide ovaj brod, makar bio i samo olupina solidnog vodoplohova?

Čitav sistem je tako zasnovan da svako može sve, samo ako je u pravom trenutku na pravom mestu. Međutim, problem je sa nadarenima, obrazovanima i vaspitanima, ili onima  koji su na pragu da to budu, a ostali su ovde. Šta može ozbiljan čovek da uradi u okruženju koje ima za cilj da prevashodno uništi sve, osim sebe? Dakle, sve što samo pokušava da misli, a da i ne govorimo o onima koji su daleko odmakli u ovom vegetativnom procesu. Ništa, naravno,osim da ćuti i gleda kao tele u šareno dupe starlete akademkinje.

A taj, još uvek svesni deo naroda, davno je prestao da se informiše putem televizije. Deca takođe. Tako da su pacijenti ove vrste zabave koja ima daleko ozbiljniji i ubitačniji karakter u vidu svojevrsne terapije prevashodno penzioneri, štićenici staračkih domova, socijalnih ustanova, dokoličari, domaćice... Sve ono što bi moglo da glasa za sebi slične, ili iste, čak i bez neke naročito osmišljene kampanje, za lepe oči i umilni av.

No, poznato je da su se oduvek oni na vlasti služili različitim metodama masovnog preobraćenja rulje u sebi podobne poslušnike. Pokrštavanje, islamizacija, amerikanizacija, evropeizacija...samo su neki od  poznatih primera. Ali u skladu sa duhovnim dometom organizatora ovde je na delu svojevrsni fenomen – kristijanizacija već pomenutih vučićiziranih medijuma. I tako sada umesto Kockice imamo ovog Goli-jata koji svojim dogodovšinama, perverzijama i filozofskim stavovima profiliše pogled na svet svekolike TV publike, a i šire. Fenomen, reklo bi se, medicinski i sociološki. Ali, ono što se krije iza toga jeste svesno satiranje nacije, istih onih koji slaninu gledaju samo kroz staklo. A vojska novih Kristijana i novih Stanija već se regrutuje u glavama pasivnih i aktivnih posmatrača ovog rijalitija. I tako će biti ostvarena ta paklena zamisao – otelotvorena ideja nove demokratije u kojoj većina, u šaci jednog, žestoko kristijanizirana životom, i delom ovog žestokog momka, diktira pravila života. Ako je to život. Jer, dovoljan je samo jedan av, u zemlji gde se za sve pita samo jedan, pa da situacija bude drastično lišena ovog lobotomičnog drila. Ali, toga nema, jer on neće pa neće. Može mu se. A i nama, koliko vidim, ništa ne fali. Ili će biti da je sasvim suprotno.

Ivan Rajović