(LJ)Ubiti bližnjeg svog (Nubernoil - uvod)

Još uvek postoji snažan motus, kao i beskrajna diskusija u vezi atavističko-nominalnog paradoksa, da li se čovek rađa kao dobro ili zlo biće, pa ne bih sada pre da se ganjam u beskraj sa tim koliko je takva koherentnost neizostavna, niti da sada zastupam bilo koje stanovište shvatanja pomenutog, pre nego bih se fokusirao na organon koitusa dobra i zla, pomenuvši kao primer onog psihologa i pisca, koji je decu nazivao “mala đubrad”. A kada su ga iscimali da objasni svoj animozitet prema “malim i nevinim bićima”, on reče: “samo pokušajte da ih sakupite u grupu i ostavite ih same, posmatrajući ih, i videćete kakva su sve zla u stanju da jedna drugima čine”…

I nije to nikakvo otkrovenje, naravno, jer, “šta znaju deca”, ne?  Zabavljala su se, pa ma šta počinila? Ipak, straobalno je što su to radila iz zadovoljstva. Uživaš da svog vršnjaka mažeš temperama po faci, da ga šišaš, šutiraš, ponižavaš, da bi katkad i pomešao vršnjake, pa jednog izvadiš da se na drugog popišaš. Ima dalje, i još zabavnije, no deca su to, ne?

A onda, posle kakvih godina i onoga što nazivaju sazrevanjem, uz ono što “garantuje” uspeh, sa sve onim što se na efikasne načine utrpava u lobanje budućih ljudi, i nakon toga, kroz mnogo mimikrija, šizoidnosti i frenetičnosti, isplivava ili se bar nazire preko površine, naslućuje uprkos svakoj etici i  bez neophodnog pojašnjavanja, i kad se i ne vidi, zna se, kao mrtvac pod pokrovom, kao dete u utrobi ili verna mlada iza svog vela i popovske bradate face ispred oltara i krstače na kojoj se niko od hrišćana nije “dobrovoljno razapeo”, zna se ta, za priču konfliktna i neomiljena generična činjenica čovečanstva, da se po default-u voli, želi i hoće “moć”, ma koje vrste ona bila. Ne samo moć kao “SILA”, ne, već i moć kapirana od reči “moći, mogu, možemo”…bolje od drugih, da pobedimo one koji će patiti jer su izgubili, da imamo ono što niko nema a da taj pati što baš to nema, da “naša” država svakako bude bolja, “moćnija” od drugih(iako našoj, za ponos i u “moći” nije ostalo više ništa osim jednog jedinog tenisera), pa čak i da naše dvorište, žena, deca, kuče, kuća, automobil, prozori, dimnjak i knalizacioni odvod, budu “moćniji” od poseda i življenja nekih koji su česta pojava u našim životima…   

A šta su plemenita ljudska bića? Zar to nisu ona koja ne žele ništa badava, ne žele život u kojem se jedno “mora” a drugo “ne sme” samo jer tako zapovedaju oni koji o životu znaju koliko i tetrebi. Zar to nisu ona bića koja preziru sve stereotipe i klišee konvencionalnosti(ako već nemaju sreću da ih se ne tiče ta gomila govana), jer ne žele da im život prođe u “nubernoil”(reč koju sam izmislio za stanje u kojem si zarobljen, sputan, i što više pokušavaš da se oslobodiš, to se više uplićeš, postaješ sputaniji i bespomoćniji); koja se ne mire sa tim da okončaju na pokretnoj traci ili tetrisu života, kao one kompleksnije konstrukcije istih kockica koje igrač teško ili nikako uklapa u dno koje se briše dok on dobija poene, pa ih mrzi čim se pojave, nasuprot onim koje se tako lako uklapaju, i, naravo, brišu na dnu, kao da nikada nisu ni postojale, kao i takvi ljudi, dok neprestano nešto hoće, dobiju, izgustiraju kao svaku igračku, pa dalje očajavaju, dosađuju se i talasaju sivu masu zarad toga da im se opet nešto tako zabavno pojavi, i da im tako mirno i bezbrižno prođe život u kojem se nikada nisu zapitali, da li je baš to “TO”, da li život baš ovako “MORA” da se živi(a ako ne mora, ne znamo kako drukčije), da li poseduju moć za nekim samo njima svojstvenim i novim mogućnostima, hm... razmišljanja, shvatanja, stvaranja, delovanja, pa i ponašanja, koja prodiru dublje od frivolne stvarnosti, da postoji neko “JA”, bez osvrtanja na takozvani egocentrično-antropocentrični fenomen čoveka, jer više vole svoju posebnost u kojoj su nešto spoznali, makar naslutili, nego ništavno i uniformno iste kockice koje bleje, lelujaju, bivaju upotrebljene, i na kraju nestaju na dnu tetris-displeja kao poen više za “Igrača Tetreba” koji manipuliše njima sagledavajući i doživljavajući ih kvantitativno, kao gomilu peska, blata, cigli, govana, bodljikave žice, ucrvljalog mesa, otrovnog otpada, dosadnih insekata, kerova koji laju, sasušene trave za košenje ili spaljivanje, splačina za svinje, svinjskog mesa za čerečenje itd…

Sve ove nabrojane kategorije su najprostija analogija klasifikacije ljudskog društva i vrste kao takve…  

Igor Rajović