Mali čovek

U autobusu broj 95, kunja pored prozora na blistavoj poslepodnevnoj svetlosti, raskoračeno, zauzimajući polovinu susednog sedišta. Glava mu povemeno klone na rame; trgne se kada autobus naglo skrene. Pred očima mu zatrepere zrnca prašine koja plove u zraku sunca, zalutala kroz krovni prozor.
Mršava, seda žena pored njega stiska se uz trup autobusa, strahujući da bi se mogao strovaliti na nju kada sledeći put zadrema. Kapci mu se uporno slepljuju i svest čili iz zenica. Samlele su ga dvanaestočasovne smene, uz privatne posliće koje obavlja: sada, eto, ide u Borču da radi elektriku, našo Dragiša, od njegovog sinovca drug, skoro se oženio pa se kući.

Nosi smeđe pantalone od rebrastog somota, na kolenima prosenjene i izbledele. Patike, koje su donedavno nosile nepogrešiv miris kineskog silika-gela, sada zaudaraju na zabagrele noge. Na glavu je natukao kačket koji krije proređenu, ko zna kad opranu kosu. Mrzi ga da se pere, čak i poslovičnom subotom. Nije da će, uostalom, nešto jebati, više mu se ne diže ni na guzatu Ruskinju od prekoputa. Kada dođe kući u stanju je samo da jede i sruči se u krevet. Jastučnica je impregnirana znojem i snovima o sutomorskoj plaži po kojoj je, nekad davno, trčao za svojom gologuzom decom preskačući gumenu menažeriju i šarene peškire. Tada je radio u Jugomašini, išao sa ženom u restoran za Novu godinu, ponekad u bioskop, slikao se na Trgu svetog Marka, kupovao celo prase za slavu. Kad su počeli da zavrću slavinu i on je izlazio na ulice; a onda su sindikalci utihnuli, ko je mogo zdipio je pare od članarine, firma je otišla pod stečaj, posle kupio neki mudonja da opere lovu i stavio katanac. U četresdevetoj na ulici, srednja škola, kažu! Neka aktivno traži posao, a ne da čeka Biro. Pa čemu vi služite, majke vam ga spalim, misli i javlja se na konkurce, pardon, konkurse: u Maksiju, obezbeđenjima kojekakvim. Glavonje  vole da čuvaju svoju imovinu; da glume gazde tako što svuda načičkaju pione u izgužvanim, na veliko kupljenim odelima.

Šest dana nedeljno po dvanaest sati, za dvadeset hiljada i sitan kusur. Garantovani minimalac – garantovani moj stojko, može gazda i kikirikijem da te plati ako hoće, ali šta drugo da radi? Naučio je da je bespomoćan, da je vlat trave pred košavom i  da mora da se savija da se ne bi slomio. Sve je zavera, sve je unapred smišljeno, Amerika, EU, jevrejski lobi, muslimani, Rokfeleri, masoni, špijuni u našoj kući – sve se zna, sve je iscrtano i mali čovek nema tu šta da lupa glavu. Otpor je uzaludan, treba nekako živeti dok se ne sklope kapci, od umora ili konačno od smrti.

Nekad se, uz Rubinov, malo ohrabri, pa krene da psuje i vlast i onog pedera i da drpa ženu za sisu. Uglavnom je krotak, možeš ga kupiti sendvičem i opet će da glasa za Vučića jer on, jebi ga, bar nešto radi. Mada, svi su oni isti. Al’ ipak, ovi su se već nakrali, pa reko', valjda im je dosta, he-he, valjda neće više.

On je čovek bez budućnosti, čovek-rob, bez dostojanstva, otupeo, katatoničan. Uveče bole noge od dvanaestočasovnog stajanja, legne pred TV da gleda „Farmu“, malo se oblizne na bukete golih grudi, malo se nasmeje budalama i kokošima koje se svako malo počupaju. Ima i gorih od mene, zabruji mu podsvest.

Stiska ukrasno jastuče, kao da čuva ostatke i zakrpe sopstvenog raspadnutog života. Nema tu štofa za revoluciju – taman toliko koliko bi za nju bilo razloga.

Iva Radović