Mislim da sam nekada postojao, reče Čovek

Napravimo li analogiju negde između samog života i mnoštva boja, principa po kojima možemo “bojiti” svoj način življenja onako kako “želimo”, u datom trenutku ili napred u ono buduće, ili se utapati u boje koje nas privlače a koje su “tuđe”, nekako se zapostavlja činjenica da su sve boje toliko izmešane do one mrtve-braon, kada se pomešaju sve i postigne ona na koju i u kojoj se više ne može postići nikakva nijansa, pa koje god boje svojevremeno i po potrebi bivalo bilo šta, egzistiranje u bilo kom smislu,  revolucija svake vrste ili vođenje nekakvog “nezavisno obojenog” načina postojanja, danas bi se utopila u tu mrtvu-braon, sa sve raznoraznim (ne)ljudskim grupacijama, političkim partijama obojenim tek formalno, uslovljeno i uslovno, i sa sve onim neizostavnim komponentama postojanja čiji su načini funkcionisanja zasnovani na mešanju svega i svakoga u tu postojeću i ništavnu mrtvo-braon masu, kroz i u kanalizaciju klektivno-svekolikog obitavanja, funkcionisanja, nadanja i verovanja u mogućnost postizanja makar kakve nijanse… 

Dakle, šta god od nametanog i ponuđenog zastupali, štovali, voleli, gajili i negovali na temelju ljubavi, vere i nade, čemu ili kome god pripadali, prinuđeni smo da svoje živote crtamo i bojimo unapred(ili prepuštajući i to nekom drugom), nagnani na to da, prejudicirajući željeno i nametnuto, dopuštamo da se utapamo u kanalizacionu mrtvu-braon, i da sve boje našeg istinskog življenja i uživanja damo nekakvom “zastupniku” naših interesa, koji se danas samo formalno naziva predsednik ili ministar, moćan i autoritativan onoliko koliko smo mu mi dopustili u sferi svoje nemoći, dajući za pravo nekom da upravlja nama i našim makro i mikro univerzumom, dopuštajući mu da živi po cenu našeg neživljenja, hraneći se našom rezigniranošću i potrebom za nekakvim vođom nečega što se odavno ne može okarakterisati kao ljudsko, dok vodi u propast svega što je dato jednom čovekolikom biću… Boje koje nam se svakodnevno nameću kroz reči, dela, način života, kao i svekoliko šarenilo ništavnosti, zbunjuju, prave pometnju i haos na jedan intenzivno-sukcesivan način, na koji i nestaju u bezbojno-sveobojenom blatu u kojem završavamo prevremeno ili suviše kasno, no nikada po želji.

Zašto dopuštamo “ovo”? Zašto puštamo da se sve oko nas odigrava bez ikakvog truda za pravo na pripadnost ključnom faktoru čitave čovekoliko-hijerarhijsko-mašinske konstrukcije, u kojoj, gotovo da smo postali apsolutno nepotrebni?

Imamo mogućnost da crtamo i bojimo svoje živote, u trenutku kao i u budućnosti, a ipak puštamo ili čekamo da to neko drugi uradi. I dok to trpimo i (ne)činimo, ipak se nešto dešava… Zapravo, mnogo toga se dešava…Sve i svašta se dešava, dok pomenuto “svašta” prelazi preko nas kao valjak preko asfalta za put u spokojnu ništavnost i uništenost svega onoga što smo, možda, nekada bili ili mislili da možemo biti, ako smo uopšte o tome i mislili…Ne, nismo! Bar ne svi! A najviše su o tome mislili oni kojih mi je danas najviše žao…

Osuđeni smo na “svest” i konflikte, mogućnost samoposmatranja i sagledavanja problema koje nismo prevazišli, koje ne možemo da pobedimo a zbog kojih nijedna savršena ideja nije ostvarena, niti bilo šta ukazuje da “takva” to ikada može i biti. Osuđeni smo na svet koji se odavno raspada a nikako da propadne do “kraja”, na ivici samorazarajućeg dejstva i kolapsa, i čije (de)generično postojanje održava pohlepa, posed, kapital i divergentna varijanta zdrave i istinske moći…Osuđeni na nužnost prihvatanja toga da je život “zver” koju moramo naučiti da dresiramo ili joj otimati ono što nam je potrebno, zaokupljeni samouništavavanjem, separatizacijom i besmislom nametnutog smisla!

Kamo lepe ideje zarad koje bi se žrtvovali! U socijalizmu su mnogi stradali zarad komunizma koji nikada nije “nastupio” u svom savršeno zamišljenom “vox populi”, bio na dohvat ili se makar učinio dostižnim u smislu emancipacije “svesti” bića i bivstvovanja! Naprotiv! Dok je anarhizam za “LJUDE” nedostižni raj ili pakao iz američkih filmova, za kretene koji odavno ne znaju, ili nikada nisu ni znali šta zaista može značiti i biti to pohabano “ljudi”, ili ta dosadna perverzija “izbori se” sa sve tužnim strašilom u podnožju devastirane “ljudske” plodnosti, “UTOPIJA” će biti pakao u poređenju sa prihvaćenim “rajem” gaženja jednih preko drugih, u cilju bez cilja i sa spermatozoidnim pogonom za postojanje i delovanje po svaku cenu!  Da čovečanstvo zaista “vredi” verovatno ne bi bilo kažnjeno usudom samouništavanja, pošastvovano svešću o posedu “svesti”, upućeno u bespuće i zaglavljeno između straha i mogućeg života koji nikada nije dosegnut, jer da jeste, postojala bi i njegova formula umesto večitog pitanja uzaludnosti i paterna separatizacije, pripadnosti i autodestrukcije.

                      “Mislim da sam nekada postojao” - reče Čovek?

Igor Rajović