Moderno robovlasničko društvo

Piramide. Grobnice velikih vladara starog Egipta sagrađene u njihovu čast, kako bi ovekovečile njihovu veličinu na ovom svetu i poslale ih na drugi. A ko ih je gradio? Oni koji su veličinu tih istih vladara osetili na svojoj koži, dok su bili hranjeni hlebom i pivom ne bi li bili dovoljno siti i dovoljno zatupljeni da na bi previše kukali nad svojom sudbinom.

Srećom, danas se živi mnogo bolje. Imamo svoje živote, gradimo nešto za sebe i svoje najbliže. Da li je zaista tako? Vi, koji sad čitate ovaj tekst možda i možete da kažete da uspete da izdvojite deo sebe za lični napredak i boljitak svoje okoline, ali zapitate li se koliko njih zaista može? Veliki deo stanovništva ima iluziju o tome da im plata omogućava slobodnu volju, utoliko što jedu šta žele, umesto što su primorani da se hrane onim što im je dato. I dalje se društvo svodi na vlastelu i roblje, samo je to u današnje vreme lepše upakovano.

Robovi su dobijali hranu i krov nad glavom. Svi mi to danas sve plaćamo i većina stanovništva potroši celu platu pokrivajući samo to. Šta ih onda razlikuje od robova pre četiri hiljade godina? Današnji radnici nisu primorani da slušaju pucanje biča tik pored uha i viku goniča robova. Ali ako bolje razmislite, bičevi su danas zamenjeni pretnjom otkazom, a urlanje goniča robova psihičkim terorom od strane nadređenih. Mnogi ne znaju za neradnu nedelju, a oni koji znaju, uglavnom je koriste da zaliju svoje telo, a i dušu, alkoholom u što većim količinama, ne bi li uspeli da zatupe svoj um koji besprekidno proizvodi negativne, depresivne i nazadne misli.

Autor Toni Gaskins je jednom prilikom rekao da će nas neko drugi angažovati da gradimo njihove snove, ako ne gradimo svoje. Ali kako da grade svoje snove oni koji ceo svoj dan provedu radeći za puku egzistenciju i kojima je mozak okupiran samo time. Njihovi umovi nisu u stanju da proizvedu bilo kakvu informaciju. U stanju su da rade isključivo repetitivne radnje koje ne iziskuju mnogo razmišljanja i da svoje slobodno vreme troše na zadovoljavanje fizioloških potreba. Istina je da nismo svi stvoreni jednaki i da su neki snažniji, neki mudriji, neki lepši ali problem se nalazi u onima iznad proseka zarobljenim u moru istih. Mogu da se muče i trude do kraja vremena, ali ako niko ne postoji da prepozna njihovu posebnost, oni nikad ne ispune svoje potencijale, poput biljaka koje ne mogu da olistaju usled lošeg zemljišta. Na žalost, ono što mnogi ne shvataju je da ne treba menjati biljku, nego sastav zemljišta. Đubriti, navodnjavati, dodavati minerale ili šta god drugo. Tako je i sa ljudima i zajednicama.

Svi vi, koji mućnete svojom glavom s vremena na vreme, imate ozbiljan zadatak da menjate svest kolektiva u pravcu, prvenstveno ličnog, a zatim i socijalnog razvoja. Ne budite robovi. Objasnite svom susedu da može da bude bolje ako se svi zajedno potrudimo. Prepoznajte one posebne i skrenite im pažnju na njihovu posebnost. Neka budu svesni da mogu više. Budite bela krvna zrnca ove zajednice. Isceljenje se ne dešava preko noći.

Predrag Filipović