Motivacione poruge

Sticajem okolnosti vrlo rano sam imao tu sreću da se upoznam sa tim takozvanim motivacionim porukama. Zapravo, u pitanju su mudrosti pojedinaca, mada se mnoge pripisuju i čitavim narodima, do kojih se stiglo empirijski (iskustvom) i koje su se vremenom do te mere potvrdile da su postale životna pravila. Neke funkcionišu hiljadama godina sa nesmanjenom tačnošću, neke je vreme „pregazilo“, sad samo više onako, bez veze, u prostoru kao isceđeni kondomi. Treće su, pak, bile pogrešno tumačene pa su davale i sasvim pogrešne rezultate. Tako je recimo ona biblijska: „Ko te pljusne, ti mu okreni i drugi obraz“ davala opipljive rezultate samo kod onih koji su ukapirali koji su to obrazi u pitanju. Ostali su, moglo bi se reći, samo uzalud bili šamarani, kao ukrućeni majmuni.

Dakle, te kratke, jezgrovite misli, čvrsto urezane u svest - hrane volju, podstiču i teraju na delanje sve one koji u nekom trenutku zastanu u nedoumici ne znajući šta će sa sobom i kako dalje. U žalosti, radosti, napukloj vezi, smrti bližnjeg ili tek onako, sasvim bez veze, u blagim napadima depresije, uvek su pri ruci te blagotvorne iskrice iskustva da nas izvuku iz bedaka, da nam vrate osmeh na skorele face, da nas trgnu i usmere tamo gde treba. I tako, kroz milenijume, sve do ovog veka i tehnoloških čudesa kada se život prosto ne može zamisliti bez motivacionih poruka koje nam sugerišu da je sve tako jednostavno, tako prosto, da za sve postoji rešenje samo kada se zna da se ispravno gleda na stvar i da se problemu priđe na pravi način. Može biti da je i tako, mada mi se čini da život u sve većoj meri surovo opovrgava svaku motivaciju koja ne šuška ili bar zvecka i da većina motivacionih poruka ostaje samo mrtvo slovo na ekranu. Ali, nije baš tako. Sve više postajemo očevici i sudionici vremena u kojem čitav jedan narod funkcioniše ni na čemu, osim na tim motivacionim porukama. Doduše, ovde se ne radi o proverenim i na iskustvu dokazanim misaonim uzletima zdravog razuma, pre bi se reklo sasvim suprotno. Ali, da funkcionišu, to je neosporno. Trebalo je biti suviše proračunat, ili suviše podmukao, pa da shvatiš da onima koji tonu nije potreban pojas za spasavanje, već lepa reč, osmeh na licu i obećanje da nema te obale do koje se ne može stići, samo ako se zavrnu rukavi.

Ima li veće sreće za gladne, i one koji će to tek biti, od one kada im se teatralno, kao prilikom otvaranja Mekdonaldsa, kaže kako će u dogledno vreme biti otvorene čak 24 javne kuhinje? Nema, naravno. Ili kada se u staračkom domu, okupljenim penzosima, a i svima ostalima, u lice pljusne činjenica da su zapravo oni ono najvrednije što ovaj narod ima. Da su oni, tako spečeni, isisani, zgužvani i od svih otkačeni, zapravo cvet svoga naciona, kamen temeljac i bastion pregalaštva i patriotizma koji ni jedan unutrašnji ili spoljašnji neprijatelj neće moći da pregazi.

A oni, penzosi, ti dragi pregaoci na izgradnji svoje domovine koju tek sada tako posustalu, ojađenu i osramoćenu, opljačkanu i obogaljenu bez roptanja nose na svojim plećima, samo dostojanstveno klimnu svojim sedim glavama svesni svoje istorijske uloge i značaja u predstojećim nam reformama. I nema te žrtve, tog procenta penzije, valide ili zahteva koji oni neće ispuniti da se zemlja stabilizuje, da se Beograd na vodi bajkovito vaspostavi u narednom veku, da se stotinak novih radnih mesta otvori za milione nezaposlenih, da se jebena poglavlja otvore i naš svetli put u EU ubrza koliko je to moguće. Blago narodu koji ima takvu starost, pred njim je carstvo nebesko. A takva odanost svom političkom rukovodstvu otelotvorenom u Njemu, najbolji je primer poštovanja nebeskih i zemaljskih zakona po kojima je vlast od Boga, pa kakva god da je. To, da i kada ti sve uzme ta ista vlast, ti bez roptanja pristaješ da daš i ušteđevinu za ukop, i budućnost potomstva svog, može samo srpski penzos. Po ugledu na legendarnog udarnika Aliju Sirotanovića, koji je, koja ljudina, kad su ga pitali šta da mu kupe za rođoš, tražio veću lopatu kako bi pet puta mogao da prebaci normu. A lopine su i tad lopale, isto kao i ove danas.

Ostali, mislim penzosi sa Zapada, češkaju uvele genitalije i onako spečeni, posiveli i zemljici crnoj priklonjeni, obilaze piramide, prave selfije pred vodopadima Nijagare, ili se brčkaju na Havajima. Eto, a naši, ni gaće kineske sebi da kupe, ni da se brčnu u Čanju ili Prčnju, već kao Atlasi, čitavu državu, sa sve namnoženim parazitima i besposličarima, nose na svojim domaćinskim leđima. I ne samo da ne ropću, već kliču svome vođi i vernost mu do izbora, a i posle, garantuju. I kako čoveka da ne pogode emocije, kako da ne zasuzi, zapeni, da mu se Adamova jabučica ne podigne do nosa od ponosa na takve starine i starice? I nije bitno što više od pola njih neće dočekati kraj mandata svoga vođe i što će gro njihovih potomaka u istom periodu napustiti rodnu grudu, važno je biti dosledan i ostati čovek, ne pitajući šta će domovina da učini za tebe, već šta ti možeš da učiniš za nju, odnosno Njega.

Eto, šta mogu motivacione poruke, samo kada se dobro upotrebe i na plodno tle znalački bace.

Ivan Rajović