Nomadi

Ljudska opčinjenost nepoznatim prostorima je stara koliko i ljudski rod. Ona je prva podstakla iseljenja i premeštanja ljudi i zajednica. Šta se krije iza? Od čega je to iza sačinjeno?

Dostići, dokučiti nedokučivo koje je oduvek ili bilo predstavljeno kao simbol  izobilja ili straha,  a ne retko i dohvatiti tu tanku nit isprepletenu od nagoveštaja i zeblje i pratiti je. Pratiti radi upoznavanja, saznanja, otkrića, pratiti radi dostojanstvenijeg, bezbednijeg i komfornijeg života, danas.

Od prvih susreta civilizacija i zajednica, čiji se tragovi proučavaju i za koje su nam neke ostavile neizbrisive pečate, ne samo u pamćenju, navikama i shvatanjima, nego i u strahovima i žudnjama, čovek se selio i za vodom i za hranom, voljno ili proganjan u ritmu klimatskih promena, sukoba sa drugima, proširenjem i obezbeđivanjem sopstvenog vitalnog prostora.

Postoje zajednice koje su odvajkada pa do dana današnjeg, u stalnom putovanju i preseljenju našle ravnotežu i smisao života. Po ugledu na životinjski svet, od kojeg neprestano učimo, spojili su iskonsko sa korisnim i trgovinu učinile svojim životnim pozivom. Selili su se sa mesta na mesto noseći robu, priče i utiske. Od tih bivših nomada, malo ih je ostalo danas. Moderna sredstva povezivanja odgurnula su njihov tradicionalni način života na margine postojanja. Ubrzala procese, skratila daljine i svele suštinu na tehničku obradu. Jednom rečju, obesmislile milenijumsku težnju za opstankom protkanu ne samo potrebom i navikom, već i dosluhom sa nama nekim nepoznatim silama, da putovanje nije samo put do cilja, nego da njegova svrha leži i u samom činu.   

Usmene priče i kasniji putopisi su nam redovno golicali maštu o usnulim predelima ili lepoticama, nije ni bitno dok smo mi budni, o hiljadu i jednoj noći koje okrnjene od svoje druge polovine, dana, učiniše da su sve žene zanosne, svo cveće mirišljavo, sve postelje meke.

Jer putovanja su u nama. Nosimo ih u sebi kao klicu nestašnih vetrova i razuzdanih bura, kao seme koje je namenjeno da oplodi tamo neki drugi prostor, kao potvrdu da „ja“ postoji i da tamo nešto postoji tek u susretu sa nama. Zato su sva monoteistička verovanja sazdana u istom smeru i usmeravaju našu telesnu i duhovnu  potrebu za otkrićima i saznanjima na putovanja tela i duha u cilju spoznaje i izbavljenja, a za potrebe nade u korist vere.

Imali su neki nomadi u istoriji i svoje vreme slave. Pokorili su Evropu. Srušili carstva, uticali na dalji tok razvoja čovečanstva. Protutnjali, jašući, jedući i boreći se, ali nisu pretekli u izvornom obliku. I tek je moderno doba,  u oscilacijama ratova i napretka uobličilo putovanje kao vid zabave. Ono što je za jedne  pitanje opstanka, za druge je vid oporavka i zato je vreme u kome živimo period najvećih paradoksa. Nije nestao ni jedan razlog za nasilno i nametnuto putovanje, a paralelno danas obitavaju, a ne susreću se, kolone turista koje sa zapada i sa severa silaze na jug i na jugo-istok i kolone nesrećnika koje sa tog istog juga i jugo-istoka hrle na sever i na zapad. Koja je razlika između ljudi u ove dve kolone? Jedni nose žudnju i novac da potroše, a drugi muku i želju da novac zarade. A zarađuje se tamo odakle dolaze oni koji troše. A moglo bi i suprotno, jer potreba stvara tržište!

I evo nas opet u tom kolu svakodnevnog kretanja. Broj letova, voznih i autobuskih putovanja, plovidbi i pešačenja, po potrebi,  je danas prekomeran. Vaskoliko čovečanstvo se kreće i svako ima neki cilj, neku zamišljenu ili realnu tačku, ali ako ogolimo spoljne artefakte i uprostimo sredstvo kojim se služimo, ne razlikujemo se bitno od trgovaca solju i tkanina koji su krstarili, a neki još i danas, peščanim morima severne Afrike, ili srednje Azije u cilju razmene te iste robe za druge potrepštine. A na jednom kraju putovanja, pre povratka, sedali uz vatru i prepričavali dogodovštine.

Mi, eto putujemo da našu robu, sirovu fizičku snagu, neko umeće ili znanje trampimo za drugu vrstu robe, papirnate novčanice ili kreditne kartice. I mi na jednom kraju putovanja prepričamo dogodovštine i slikom i rečju na nekoj od društvenih mreža.

U jednoj od svetskih religija stoji zapisano da kada šef plemena postane najgori čovek i kada najslabiji član jedne zajednice stane na njeno čelo i kada se bude strepelo od  mere zla koje je jedan čovek sposoban da učini i kada na vlast dođu ljudi koji, je ne zaslužuju, spremite se za Poslednje Putovanje.

U eshatološkom smislu, putovanje je i naš odlazak sa ovog sveta. Put do i ka večnosti, nestanak, odlazak, sve u svemu, nomadi smo u vremenu i prostoru. Dolazimo i prolazimo, a varka trajanja i ako ima života posle smrti, taj život možda jeste samo još jedno  putovanje.

Bon voyage!

Dragan Pajović