O životu posle jebenog života

Novo vreme donosi nove mode, nova pravila ponašanja, nove poglede na svet i život, a i posle  njega. Jedna od tih novotarija, koja sve više postaje sastavni deo života, a i smrti, jeste zaveštavanje sopstvenih organa onima koji ostaju posle nas, a kojima su organi u datom trenutku neophodni da bi nastavili da traju. Na prvi pogled sjajna stvar. Čovek kojem, sticajem okolnosti, zatreba nov bubreg, jetra, srce, testis, slezina ili neki drugi parni ili neparni organ, pre nego što rikne, jednostavo ode na tržnicu organa, ili kako se to već zove, i kupi potrebnu stvarčicu koju mu je pre moždane smrti zaveštao neko, poznat ili nepoznat, human ili samo željan da poživi još neko vreme u tuđem telu, pošto je svoje organe zaveštao ostajućima. Nesrećniku ugrade organ i on nastavi da traje, kao nov. Tako jednostavno, a tako veličanstveno. Ljudi novog doba  su tako postali nešto nalik na električne šporete, kompjutere ili traktore. Posle plastičnih operacija, silikonskih umetaka i drugih korektivnih metoda, posle promene pola operativnim zahvatom, došli su na red i organi koji se brzo, jednostavno i efektno mogu zameniti, a njihovi nosioci, tako remontovani, već posle nekoliko dana pustiti u upotrebu. Ne znam koliko je to opravdano, iz Božjeg ugla gledano, ali je očigledno da sudbina više nije ono što je  koliko do juče bila i da Bog, ako ga ima, više nema apsolutni uticaj na dužinu  ljudskog života.

S tim u vezi nameće mi se misao da sve ovo nije fer prema onima koji nisu imali tu privilegiju da menjaju unutrašnju mašineriju pa su bili prisiljeni da žive onoliko koliko im je luda glava omogućila. U skladu sa tim bili su prinuđeni da prilagođavaju i odnose  prema svojim životima i da se mnogo opreznije odnose prema slučajevima u kojima je bilo moguće izgubiti glavu i sve ostalo. Vuk Branković bi se, pretpostavljam, sasvim patriotski ponašao, ako je uopšte i bio izdajnik, da je znao da će mu, ukoliko se ukaže potreba, servisirati plućno krilo, kukavičko srce ili belu džigericu. Sličnih primera je na hiljade. Danas je to  mnogo jednostavnije i lako je biti hrabar kada se zna da te tamo negde u ledari, a ne u ludari, čeka rezervni deo, ukoliko ti se dogodi havarija pa ti sopstveni organ otkaže poslušnost. Ipak, postoje razlike. Budući da živimo u vremenu u kojem se sve plaća, mnogo je lagodnije i mnogo je veći izbor omogućen onima koji imaju kintu. Oni, verovatno, mogu čak i da biraju čije će zaveštane organe da kupe. Pa tako neki veliki lovator može sopstveni dotrajali organ da zameni za isti takav ili mnogo bolji i zdraviji koji je ostavio neki poznati fudbaler, bilder, glumac, pevač ili političar. A zamislite sebe, recimo, sa Kazanovinim polnim organom, testisima Mohameda Alija, Pamelinim grudima, zadnjicom Sidni Loper, grlom Monike Levinske, zamislite sebe kao čoveka novog doba u čijoj lobanji, dojučerašnjoj tintari, funkcioniše mozak nekog poznatog mudraca, ideologa ili političara, ka što je drug Kastro, recimo, Buš mlađi ili Gadafi? Silno, a?

Na žalost, kako stvari stoje, oni koji nemaju lovu, a takvih je bar ovde i suviše mnogo, mogu u najboljoj varijanti da računaju na organ svinje, pacova, majmuna ili neke druge životinje, čiji su organi kompatibilni sa telesnim sklopom bića zvanog  ono što je od čoveka ostalo. Ipak, pa makar i za pare, ili iz nekih drugih ličnih razloga, ostaviti svoje organe posle života i biti nosilac donorske kartice, nije mala stvar. Ali, i uzeti, za života, lovu za takav gest sasvim mi je O.K. Zašto da ne? Ljudi prodaju krv, spermu, polnu nasladu, radnu snagu, retki prodaju pamet, sve je na prodaju osim  čovekoljublja. Čovek koji u tranzicionoj Srbiji nema načina da preživi poštenim radom sasvim je čist pred Bogom i ljudima ako uzme lovu za organ koji mu je po svim pokazateljima višak. Šta će mu, ili bolje rečeno koji će mu krasni oba bubrega kad i jedan može sasvim korektno da preradi sve ono što  može da unese u svoje izmrcvareno truplo? Međutim, radi se, zapravo, o ostavljanju svojih organa posle moždane smrti koja je, kako kažu stručnjaci, garant da se upokojeni više nikada nikome odazvati neće, što znači da je definitivno mrtav i napredno plavičast. To nije baš slučaj i u Srbiji gde mnogi odavno moždano mrtvi odlučuju o sudbini drugih. No, na tu pojavu ćemo za ovu prilku samo da lanemo (AV) i da je zanemarimo.

Oni koji drže do sebe, svog ugleda i do svojih organa, trebalo bi da razmišljaju o tome kolika je šteta da svoje organe prepuste crvima, glistama i paucima, umesto da ih zaveštaju onima koji će  s ponosom da ih nose, zahvalni do groba onima od kojih su ih preuzeli. Život tako dobija sasvim novi smisao i bukvalno postajemo svesni činjenice koliko smo večni, ali i prolazni i koliko u ovom životu, i na ovoj planeti, imamo prevashodno dušu, ako je imamo, i telo koje nam je dato da ga koristimo do prestanka života. Dakle, prvi put se suočavamo sa činjenicom da život može da postoji i posle života, mada u nekim drugačijim kombinacijama.Spoznaja da ne moramo umreti potpuno i da možemo, bar delimično, nastaviti da trajemo u tuđem telu otvara bezbroj nivoa svesti na kojima se može razmišljati sa mnogo više optimizma o smislu života, ali i smrti. To da će dok posmrtni ostaci vaše zemne pojave trunu na gradskom groblju vaš bubreg , recimo, biti na trgu ili učestvovati u šetnji nečijeg kućnog ljubimca, deluje fascinantno. Jer, znanje o matičnim ćelijama i DNK neminovno nas navodi na zaključak da se genetski sastav krije u svakom deliću jedinke. Pa prema tome, suština ljudskog bića je u svakom njegovom deliću ili, prostije rečeno, svaki organ je zapravo njegov nosilac u malom, kao što svako ima svoju krv, bez obzira što postoje krvne grupe i što sve krvi liče jedne na druge. Zar se nisu mešanjem krvi ljudi odvajkada bratimili, a to znači, prosto rečeno, deo sebe ubacivali u onog drugog, a njegove u sebe, poprimajući neke njegove karakteristike?

Prema tome, individua sa dvojnim organima je dvojna individua, što nije ni malo loše. Naprotiv. Osim toga, nekome koga volite možete zaveštati svoj organ i on će ga, odnosno deo vas, doživotno nositi u sebi, zapravao postaćete jedno biće sa srazmernim učešćem u čitavom projektu.Svojoj dragoj supruzi zaveštate dobro očuvanu jetru, tek načetu cirozom, i tako će posle vaše prerane i svačim izazvane smrti, deca imati oba roditelja u jednom. Ušteda je nemerljiva, a i mir u kući, pošto preostali ukućani sasvim solidno mogu da žive i od jedne plate, a vi ste i dalje tu, među njima, pa ne moraju ni tako često da odlaze na groblje i troše lovu na cveće i sveće. Zamislite samo svoju odobrovoljenu dosmrtnu saputnicu koja, kao i nekada, kaže:" Deco, ko će da ode do prodavnice da kupi tati jedno pivo, već je podne?" I šta se tu promenilo, ništa, a što se tiče nekih drugih organa, takozvanih privremenih implantata, udovica će već da se snađe nekako.

Čak i ozbiljnije sagledano sve ovo deluje vrlo uzbudljivo i, reklo bi se, epohalno. Čin je to u kojem svi dobijaju, mrtvaci i oni koji su to mogli da budu, a i sam život poprima sasvim novi smisao potirući dobrim delom urođeni strah od  ništavila. Saznanje da ne moramo potpuno da nestanemo i da posle smrti nekome možemo da ostavimo neki svoj organ umnogome olakšava život. Na žalost, tehnologija oživljavanja ljudskih organa još nije dostigla nivo kada ćemo moći, recimo, onima koji su nas sahranili da ostavimo odgovarajući organ u znak zahvalnosti, no ne bi se trebalo čuditi ako uskoro i to bude moguće.

I kako stvari stoje, sve je više onih, među kojima ima i kraljeva, predsednika, doktora nauka i drugih elitnih primeraka  koji samoinicijativno i transparentno zaveštavaju svoje organe svesni da ono što ostaje posle njih jeste delo, a ne taj smrdljivi spoj vode, ugljenih hidrata i krečnjaka koji se telom zove. Dakle,  a na osnovu svih dosadašnjih argumenata za i protiv, očekujem da će donori postati pravi hit vremena koje dolazi i da neće biti čoveka, a ni žene koji, imajući sve rečeno u vidu, neće jedva dočekati da svoje organe ostave onima kojima oni mogu da zatrebaju. To je način da se pomogne unesrećenima i da se istovremeno nastavi trajanje u ovom svetu i vremenu, ma kako ono surovo bilo, bar za još neko vreme. Pa, ima li šta lepše od toga?

Ivan Rajović