Ogledno dobro za totalno uništenje jednog naroda

Sada je već sasvim jasno da su se u ovoj zemlji dogodile stvari koje izmiču bilo kakvom racionalnom sagledavanju i tumačenju, da je ova zemlja postala ogledno dobro na kojem se sprovodi svojevrsni eksperiment tihog uništenja čitavog jednog naroda od strane najgorih pripadnika istog. Međutim, čak i ako su eksperimentatori „tamo negde“ u svojim laboratorijama, teško je objasniti to kolektivno pristajanje na zadata pravila, to do bola ponižavajuće srozavanje do nivoa najogavnijeg gmaza kako bi se sebi priuštio još jedan dan života, još jedan bedni, ali u egzistencijalnom smislu suštinski osećaj plutanja nad glibom u kojem svi ostali tonu, još jedna monstruozna pobuda da se preživi, pa makar i sisanjem krvi svojih saplemenika, ukoliko i u toj oblasti nije napravljena neka genocidna podvala davno, davno pre nego što je sve ovo započeto ili, bolje rečeno, ušlo u svoju završnicu.

Da, odjednom mi je naišlo to saznanje, kao prosvetljenje, i prosto sam se prepao da mi ne iščili: ovaj svet je zapravo pravljen po meri idiota. I to su, čini mi se, blagovremeno svi shvatili, osim nas.

„Zašto će pametnima tvoja pamet?“, samo od sebe mi se postavilo pitanje, posle toliko godina truda da obraćajući se onima koje sam smatrao sebi ravnima dostavim na uvid produkte mog genijalnog uma. I šta sam dobio?  Isto ono što bi, a i jeste, dobio svako ko se drznuo da se uzdigne iznad nivoa svetine, iznad idiotizma koji vlada svetom, oduvek.

Jer, šta su religije, politika, obrazovanje, sport, šou biznis, pornografija, pa i muzika u velikoj meri...samo povlađivanje idiotskom, nekultivisanom i sebičnom ukusu većine i plivanje na talasima imbecilnosti drugih, što je slučaj koji je svoju katarzu dostigao baš ovde.

Dakle, vama se obraćam, o, sramoto ljudskog roda u obličju naših savremenika i sunarodnika, sugrađana i sabraće: I šta sad, šljune oduvane, ispuvane i prezrene, a šljuna je najgora moguća kombinacija hodača na dve noge i moždanih impulsa koju možete da zamislite, šta sad, posle svega? Jer, dok smo mi gladovali i borili se za goli život, vi ste se tovili, sticali kapital, vi ste se kurvali i putovali po svetu, vaša deca su zviždukala sita, a vaše kurve postajale dame. Jer, dok se sveopšta kriza svih ustanovljenih vrednosti decenijama obrušavala na naša izmrcvarena pleća, vi ste uzletali ka nedostižnim visinama hedonističke patologije samoživosti. Dok smo mi visili nad provalijom beznađa već zakoračivši ka drugoj strani postojanja, vi ste plutali u faraonskoj raskoši ubeđeni u večno trajanje svojih pomračenih, gnjilih umova i utovljenih trbušina. Dok su nas proganjale „demokratske“ institucije mile nam domovine preko svojih bankara, inkasanata, uterivača dugova, sekača struje, vode, kablovske i svega što se odseći može, vi ste imali svoje lečitelje, apotekare, advokate, svoje sudije, svoju policiju, vojsku, svoju državu na kraju krajeva u kojoj smo mi bili samo rulja, bedna rulja poniženju i pljački predodređena.

I kako ćemo se, od sada pa nadalje, na ovom malom prostoru, do smrti gledati u oči, o, uštve ugojene! U toj i takvoj demokratiji, bedni podguznici, vi ste postajali moćnici, delioci pravde i krivde, presuditelji i gospodari tuđih sudbina, tuđih života i smrti, u ime demokratije. Dok se sve unaokolo raspadalo, trunulo, ludelo i obesmišljavalo, vi ste napredovali, likovali, uživali u blagodetima kreiranog ništavila. A, mi? Mi smo venuli, propadali, ludeli, odumirali i umirali bukvalno ne shvatrajući suštinu te bajkovite stvarnosti, tog košmara koji smo doživljavali kao san koji će prekratiti neko dolazeće jutro. Na žalost, takva jutra ne dolaze posle toliko izlivenog ljudskog smrada koji uveliko guši i zapušava svaku poru i sputava svaku racionalnu misao i emociju. Kako je moguće da se ni u jednom trenutku niste upitali: čime ste to, o, paraziti pohlepni, zaslužili takve počasti, šta je to što je vama, bednim izvršiteljima tuđih naloga, vama čmarnim vašima, dalo toliku moć, toliku sreću da samo vi živite, da samo vi uživate u sveopštem raspadu i uništenju svega vrednog?

Kako to da zaslepljeni sopstvenim značajem u vremenu beznačajnih, niste videli svekoliku patnju, niste čuli ropac najumnijih i najboljih koje ste uklonili iz svog vidokruga kako bi samo vi trajali, a vaše idiotsko seme izbacilo na svet nove forme čovekolikih puzavaca?

 I kako sada, posle toliko počinjenih zala, vratiti sve na svoje mesto, kako započeti iznova ili, što je još gore, kako uspostaviti novu zajednicu sa vama, bezbroj puta dokazanom onečovečenom sabraćom?

Nikako, naravno, jer postoje stvari u životu preko kojih se ne može preći, i pored najbolje volje. Trebalo bi vas javno prezreti, ignorisati, izopštiti i pustiti da se ugušite u sopstvenom smradu, jer je vaše zlo nemerljivo, a vaš greh neoprostiv. Vi ste ta kuga koja je uništila i poslednje zrnce razuma  i humanosti i to je ta ljudska pravda, da stradate od samih sebe i sopstvenog zla kojim ste zagadili ovu zemlju u kojoj bi, s punim pravom,  i naša deca trebalo da žive.

Ivan Rajović