Pad

Laž. Agonija. Nemar. Rezignacija. Depresija. Otuđenje. Buka i gluvoća. Trišina haosa. Ćutanje. Nemoć. PAD!

Kuda sad? Moj život, tvoj život, naš život ili naši životi? Tu je već razlika. Čim jednina postaje množina inspiracija umire i gasi se svaka mogućnost za smiraj, a smiraj, odnosno mir znači da te ne proguta pesak, živo blato, već da te odbaci, ispljune na površinu, a da ti život da novu šansu. Smešna je ta vera, ljubav, nada... Smešna sam ja u neverici i vi u neakciji i svi mi u lažnoj protekciji, jer mi ćemo iz straha i nemoći reakcije birati tugu i jad jer nam je bolje sad da ćutimo i trpimo i da se strpimo, nego da prionemo, tamo negde izvan razuma, izvan odgovornosti i svesti, jer jedino tako će nešto da se desi. A meni se plače? Ima li nekoga da mu je žao?! Oni dele novine, a ja nemam ni za pelene, oni daju hemijske elementarno nepismenim da ih još više stvore, jer jedino takvi će moći da tvore bez satisfakcije u „lijepoj našoj“ budućnosti. Za vazduh, ako ga bude, čak i bez vode, čuda će da zgode, za ideologije razne, a veoma prazne i isprazne, iskrzane i već viđene.

Ćuti, kaže mi glas iznutra, glas odgovornosti, glas roditeljski i ljudski, ali ja moram, mimo sebe, mimo vas, to mi je spas! Ja nisam od onih što kritikuju i ne rade ništa, ja verno letim iznad kukavičjeg gnezda, jer smatram da su nam dosta kukavice podmetale jaja, vreme je da i mi postanemo ptičurine koje će barem utoliko pošteno proždirati njihova, kukavičja jaja, njihove lažne nade, brige preteške, mere nesavladive, teške metale, suze, i gole guze po ministarstvima!

Ćuti, obrisaće te sa mape sveta, gledaćeš kako ti brišu decu, gledaćeš... Da li stvarno mislite da još nešto treba da se vidi? Evo nudim vam njihov program, možda neko pronađe sebe (ovo važi isključivo i fašistički za najmanje drugu generaciju Beograđana): Novo lice Beograda, Nova stranica istorije Beograda, Briga o građanima jedini cilj, Beograd ide napred, Zvezdara, Zemun, Vračar, Čukarica, Novi Beograd, Obrenovac, Voždovac, Barajevo, Grocka, Rakovica, Surčin, Lazarevac, tri puta Stari grad... Ne mogu više, umorna sam. Ali još jedan nastojnik zgrade da se zaposli kadar i da se malo otme od nas koji smo već sve izgubili. Totalni pad!!!

Da li vas je neko pitao da li želite? Da li je neko ponudio izbor? Referendum? Alea iacta est! Nema izbora!

Mogu samo da zamolim sve one koji će zbog mojeg poslednjeg ludila ispaštati da mi oproste, jer nisam mogla da pređem na tamnu stranu Imperije, a nisam umela ni da uzvratim udarac, nisam mogla da postanem Džedaj i da vas odbranim, nisam umela da pišem ispravno i jetko, kao u nižim razredima osnovne škole, nisam umela da pratim tendencije savremene reči i misli, oprostite, ovo je verovatno moj testament! Možda će me u najsrećnijem slučaju vatre njihove lomače prečistih pročistiti, ali sam sigurna da neće ispeći na njoj hleb za moje gladno dete. A i Umberto Eko je umro, možda se sretnemo ja i njegovo ime tamo negde pod trnom ruže. Šta ćeš, takav je taj pad dok nad glavom klatno ljulja kao sečivo! Definitivno, pad!

Ana Radojčić