Peticija za zabranu javnog kukanja

Bavim se mišlju da započnem peticiju za zabranu kukanja na javnim mestima. Ne vidim da ako kukamo jedni drugima išta možemo postići. Ove prazne reči samo donose gomilu negativne energije i nervoze koja nikom, ni pod tačkom razno, nije potrebna.

Sedim pre neki dan u taksiju. Vodim staru majku, koja teško hoda, na Institut u Kamenicu. Taksista sigurno zna da tamo odlaze isključivo oni kojima je zdravlje istinski ugroženo, a često i sami životi. Dotični taksista mi se od naše kuće do ulaza u Institut žalio na sve i svašta. Zar taj čovek zaista misli da su njegove muke veće od naših i da je problem sa parkingom, kaznama i opičenim mušterijama nešto što je strašnije od borbe moje majke za zdravlje? Kako nije ni na tren pomislio da smo možda zabrinute, uplašene, nervozne, čim idemo u takvu zdravstvenu instituciju?

Na kraju, kada me je skoro izbacio iz takta, pitam ga: „Gospodine, a zašto vi to meni pričate, zašto ne odete ispred skupštine u Begeš (novosadski naziv za Beograd), sa još stotinak, ili, ne daj Bože, hiljadak ljudi sličnih problema, i sve to, na ovaj ili onaj način, kažete onima koji bi možda mogli nešto uraditi?

Kaže on: „Pa,  je l’ smo demonstrirali ono ’90-ih i 5. oktobra, pa ništa. Još je i gore!“ 

„Pa“, rekoh, „Je l’ to znači da nikad više niko u Srbiji neće demonstrirati, da će svi zauvek ćutati i trpeti ovu muku na koju ih neko nemilosrdno primorava? Zar je moguće da je jedan narod odustao od sebe?“

Nije mi ništa odgovorio. Verovatno je navikao na drugačiju reakciju bespomoćnih slušalaca. Garantovano je mislio da ću ćutke potvrditi kako je to sve strašno i kako je, zaista, teško živeti u Srbiji. A grdno se prevario. Natrčao na lajavu spisateljicu.

Stigli smo i nisam uspela da mu kažem sve što mislim, iako sam sigurna da je on srećan zbog toga. A htela sam još da mu kažem da ako nema petlju, ili nameru ili mozga da izađe na ulicu i pobuni se, da je onda mnogo pametnije da ćuti, jer od te prazne priče nema ništa, nema vajde, nema koristi. Slušam to i gledam decenijama. Kukanje po kafanama, taksijima, autobusima, čekaonicama, komšijskim dnevnim boravcima, prodavnicama, teretanama, diskotekama, grobljima, porodilištima, bolnicama. Konstantno kukanje svugde. I šta svi imamo od toga? Ništa. Ama, baš ništa.

Mada, nije ni to potpuno tačno. Imamo, recimo, čir na želucu, tahikardiju, povišen pritisak, glavobolju, dijabetes, zategnutost mišića i slično. A to, mislim, da nam kao naciji zaista nije potrebno. Vidim da nas ima sasvim dovoljno bolesnih, jadnih, bednih, bespomoćnih. Smatram da su svi ostali, svi koji imaju zdravlja, snage, mozga i zdravog razuma, dužni da nešto urade kako bi se situacija promenila na bolje.

Ne znam šta se čeka. Da svi budemo gladni, da sve ode u očin? Nismo li dužni da svojoj deci obezbedimo bolju budućnost? Ako smo ih već rađali bez njihovog pristanka, nije li sramota da im ostavimo haos, beznađe, nesigurnost, nemaštinu, razdor, neslogu?

I nemojte mi u komentarima pisati kako nema rešenja, kako su promene nemoguće, ili mi gurati pod nos teorije zavere. Za sve postoji rešenje, svaka kriza ima kraj, za svaku muku ima leka. Samo treba da dovoljno nas poželi promene, više nego isprazno jadanje. Čovek, narod, nacija koji zaista, istinski, želi boljitak naći će načina da do tog boljitka i dođe. Niko i ništa na ovome svetu to ne može sprečiti. Uvek je bilo tako. Od kako je sveta i veka. I tačka.

A ako vama ipak nije suviše loše da se deranžirate pobunama, revolucijama, demonstracijama, i to je u redu. Ali onda bar nemojte uzalud kukati svima unaokolo.

Bojan Čupić