Priroda vs društvo

Nedavno sam doživeo da čujem, tokom jedne žučne diskusije, da je sa prirodne, tačnije, fiziološke tačke gledišta, zaklati životinju i preseći voćku, apsolutno isto. Životinja pušta krv, a voćka određene gasove, koji oslobađaju molekule. Pritom, rečeno je da su prirodne nauke neumoljive i surovo egzaktne – dva plus dva je uvek četiri, te ne moramo ništa da mislimo i mnogo da lupamo glavu. Dovoljno je prirodnu logiku primeniti na društvene odnose, i eto nama spasonosne formule, kako pomoću prirodnog morala, urediti svet. Poražen ovakvim rezonom, reših na napišem ovaj tekst.

Najpre, da kažem, da sam prvi put čuo diskriminišuće tonove o ljudima koji se interesuju za društvene nauke, kada sam upisao prvi razred gimnazije, društveno-jezičkog smera. Naime, pomenuti smer, navodno, upisuju učenici slabijih intelektualnih sposobnosti, dok je prirodno-matematički smer, rezervisan za ’’genijalce’’, koji bez teškoća savladavaju komplikovane matematičke, fizičke i hemijske formule, koje su neophodne za napredak čovečanstva u visokotehnološkoj i informatičkoj eri. Društvene nauke su, prema takvoj logici, nešto proizvoljno, tipa, pričam ti priču.

Sećamo se antologijske scene iz serije ’’Bolji život’’, kada profesorka hemije na razrednom veću, sva egzaltirana, dobacuje svom kolegi, profesoru Fizičkog vaspitanja, kako je ovo ’’vek hemije’’, a čuveni Terminator, oštro i ljutito, replicira kolegi Mravojedu, kako, hteo on to ili ne, ’’naša deca će živeti u eri matematike, fizike i hemije’’. Odgovor koji je u vidu kraćeg govora dao Mravojed, zapravo predstavlja, po mom mišljenju, ključan problem vremena u kom živimo:

’’Živece bedno, kolega, u ružnim kućama, u prljavim gradovima. Kupovaće nakazan nameštaj, stanove će puniti kičerajem, voleće lošu muziku, trač literaturu... To će voleti. Od onoga što ste ih vi učili, znate šta će ostati? Samo japanski digitron u ruci i živece gore nego mi. Naučili ste ih da je važno da gomilaju, množe, otimaju, to ste ih naučili, da razlikuju višak od manjka, a ne lepo od ružnog, to ih niste naučili...’’

I ranije je tokom istorije (Historia magistra vitae est!), pokušavano, da se pomoću raznih bioloških, organicističkih i sličnih teorija, regulišu društveni odnosi. Jednostavno, trebalo je samo preslikati prirodu na društvo. Društvo je smatrano kao organizam, koji ima svoje organe i sistem organa, koji funkcionišu kao ljudski. Najpoznatija, u tom smislu, bila je social-darvinistička teorija, primenjivana u nacističkoj Nemačkoj, prema kojoj se ljudski odnosi svode na ‘’borbu za opstanak’’, u kojoj jači, sa ‘’boljim prirodnim karakteristikama’’ preživljavaju i prilagođavaju se, a slabiji propadaju i nestaju. Podela ljudi prema rasama i genima, višim i nižim, boljim i lošijim, istovetna je superiornom odnosu u kojem viši organizmi stoje u odnosu prema nižim.

Danas, u dominantnom neoliberalnom ideološkom sistemu, imamo totalnu prevagu, prirodnog nad društvenim. Preplavljeni smo egzaktnim prirodnim formulama, javni diskurs je pun tzv. prirodnjačkih eksperata, koji matematičkom preciznošću određuju položaj svih u društvu. Pomoću statistike i statističkih podataka, određuje se sadržaj i mesto i uloga pojedinca u javnom životu i njegove potrebe.

Konkursi za radna mesta, gotovo su isključivo rezervisana za informatičare, mašince, elektro inžinjere, ekonomiste, matematičare raznih profila… Filozofi, sociolozi, istoričari, arheolozi, teoretičari umetnosti i slični, su gotovo zaboravljena i prevaziđena zanimanja. Kome su oni još danas potrebni!?

Ovu zamku, znali su još antički Grci, strogo razlikujući sferu polisa (društveno-politička sfera) i sferu oikosa (prirodno-ekonomska sfera). Polis je bio rezervisan za slobodne ljude, oikos za robove. Polis je bio sloboda, oikos nužnost. Polis je bio ljudski duh, oikos prosta materijalna dobra bez sadržaja. Polis je bio um, oikos snaga…

Hrišćanstvo je, takođe, preko svog učenja o prirodnom poretku, datom od boga, tokom istorije, bilo regulator društvenih odnosa. Rezultat je svima poznat: milioni ubijenih, progon misli, kolonijalizam, antisemitizam, rasizam, ksenofobija, mizoginija, homofobija…

Onda se društvena misao, nakratko pobunila, kroz humanizam i renesansu i prosvetiteljsko učenje, donevši sa sobom ljudska prava i slobode, emancipaciju žena, obrazovanje i vaspitanje, oslobodjenje robova i potlačenih, rušenje sujeverja, praznoverja, stereotipa… Opet, kao u antičko doba, dobili smo vrhunska umetnička, kulturna, književna dela, koja su učinila da se preoblikuje svet pun nepravdi, poniženja, patnji…da uživamo u dostignućima koja nas čine boljima, koja unose svetlosti u naše živote.

No, društvena misao, je nosila u sebi i klicu sopstvenog uništenja, kojeg vidimo danas. Ona je utrla put prirodnim naukama i otkrićima, koji su je potpuno potisli. Ostali su bili još retki pojedinci, poput Ajnštajna i Openhajmera, koji su uvideli kuda ide civilizacija oslobodjena društvene misli i odgovornosti.

I može li iko da navede danas, makar jedno, vrhunsko književno, muzičko, filozofsko, umetničko…delo, koje može da se poredi sa onim iz doba kada su društvene nauke preovladavale!? Pitamo se u čemu je problem sa novim naraštajima, sa sistemom vrednosti, sa nepravdama, a zapravo ne uviđamo da smo dozvolili da matematička civilizacija upravlja nama, a ne obrnuto. Zaboravili smo da mi dajemo smisao stvarima, a dopustili da stvari daju smisao našim životima. U toj neprestanoj borbi sa prirodom, zapravo smo poprirođeni, a ne priroda podruštvljena.

Svedeni smo na homo economicus-e, antičke robove u svom prirodnom stanju, bez mogućnosti oštrenja kritičkog uma. Zaokupljeni sredstvima matematičke civilizacije, koja nas je otupela, vodjeni borbom za golu egzistenciju, trpimo najnehumanije režime, pune tehnokrata, eksperata, statističara, raznih prirodnjačkih mesija…koji su ubili svaki duh u nama. Otud i priča, sa početka teksta, da je isto zaklati životinju i preseći voćku. A ako je to isto, onda sutra nije nikakav problem i ubiti čoveka. A umnogome ga već ubijaju u nama. Dva i dva, u apstraktnosti jesu četiri, ali u realnosti, ne moraju uvek biti četiri!

I ne, ovo nije tekst protiv prirode, ovo je tekst za društvo!

Mislite o tome!

Igor Maksimović