Reciklaža kao način života ili pomodarstvo

Naše društvo puno polaže na prazne priče. Jedna od njih je zaštita životne sredine. Kako bi se zaštitila životna sredina, bar u oblasti upravljanja otpadom potrebno je uspostaviti sistem. Nama u Srbiji nije baš lako, jer mi nismo sistematičan narod, a pored toga mnogo volimo da pričamo. Od onoga što smo rekli, malo ispunimo.

S tim u skladu, puna usta reciklaže, zaštite životne sredine, upravljanja otpadom, raščišćavanja divljih deponija. Na sve strane strategije, od opštinskih do državnih, setovi zakona, dopune, izmene. I to sve uglavnom u medijima i na stručnim radnim grupama. Radi se. Radi se. Radi se. A u realnom životu? Slika i dalje izgleda jezivo. Nije vam čak ni potrebna slika, pogledajte kroz prozor na najbliži kontejner.

A šta je potrebno da se slika promeni? Sa jedne strane nije potrebno mnogo; samo da država počne da poštuje zakone koje je donela pre nekoliko godina i koji su prilično dobri, jer su prepisani od evropskih. Sa druge strane, jeste potrebno mnogo, jer nema izgrađene javne svesti o neophodnosti zbrinjavanja otpada, a uglavnom nema ni infrastrukture.

Krenimo redom. Zakone imamo. Preduzeća koja obavljaju delatnost sakupljanja svih vrsta otpada imamo. Preduzeća koja obavljaju delatnost prerade svih vrsta otpada, popularno govoreći reciklaže, imamo. Proizvođače otpada, građane i kompanije, imamo. Uređen i umrežen sistem svih učesnika u kruženju otpada, od njegovog nastanka do konačnog zbrinjavanja, nemamo.

Dakle, potrebno je da neko uvede sistem koji će se poštovati, negovati i unapređivati. Taj neko je država, jer niko drugi osim nje ne može urediti oblast suviše komplikovanu i veliku, da bi to činili pojedinci, grupe građana ili preduzeća, što je sada slučaj.

Od opštine do opštine, od grada do grada, situacija je manje-više ista. Nema jasno definisanih smernica i tumačenja zakona, od vrha na dole. U takvom haosu svako tumači propise na svoj način i ponaša se u skladu sa tim, ili još gore apsolutno ne čita i ne tumači propise i ponaša se u skladu sa tim.

Uloga države je bitna ne samo zbog primene propisa već i zbog investicija. Komunalna preduzeća u obliku u kome još uvek postoje, finansijski nisu u stanju da sama organizuju logistiku za propisno sakupljanje i zbrinjavanje otpada. Pogledajte samo Beograd. Komunalno preduzeće koje se bavi ovom delatnošću još i dobro obavlja svoj posao s obzirom na resurse kojima raspolaže.

Postoje čak i akcije u kojima se građani pozivaju da se prijave za besplatne specijalne kese u koje će iz kućnog otpada odvajati čist PET i papir. Ne znam kako u vašem naselju drage Beograđanke i Beograđani, ali kod mene na Banjici apsolutno nikako.

Prijavio sam se na broj telefona za preuzimanje kesa, uredno su uzeli sve podatke. Kese nisu stigle. Pozvao sam ponovo. Ništa. Poštujući staru srpsku „do tri puta bog pomaže“ ja po treći put iako sam ateista, kad ono - opet ništa. I odustadoh, jer selo ne gori, a ja kose da češljam nemam.

Šalu na stranu. Ne želim nikoga da krivim, ponajmanje komunalno preduzeće, jer nije problem u kesama. Ko hoće, nađe način. Ja kad hoću da reckliram, a uglavnom hoću, jer mi prazne flaše smetaju za organski otpad u kanti, spakujem ih u posebnu kesu, u kojoj sam doneo namirnice iz prodavnice. Ali šta sa njim? U mom naselju nema kontejnera za PET i papir, pa sve odlažem u one koji su postavljeni. Ali, ako nema kontejnera, ima kumova koji svake noći uredno na svoje motokultivatore izvuku sve što može da se proda na tržištu sekundarnih sirovina. Bar neko u ovoj zemlji ima preduzetničkog duha.

Sa druge strane sve i da ima kontejnera, da li preduzeće koje sakuplja otpad ima dovoljno kamiona, jer selektovani otpad se mora sakupljati odvojeno od mešanog i odvoziti reciklerima. Ne može da ide na deponiju. A kad spomenuh deponiju, na vinčansku bolje i da ne mislim. Neodgovorni ljudi, sa punom odgovornošću (tako ih nazivam) govore kako je ova deponija  dovoljna i dobra za Beograd. Svako ko bilo šta zna o tome rekao bi da ta deponija mora da se zatvori i rekultiviše, a da se na novoj koja će pratiti sve standarde odlaže otpad i to samo neopasan i onaj koji ne može da se vrati u ponovnu upotrebu.

Kada država obavi svoj deo domaćeg zadatka, a nadajmo se da će ga obaviti pre nego što se otvori poglavlje 27 pregovora sa EU, može se otpočeti sa ozbiljnim akcijama. Nije da ih nije bilo. Postojale su razne akcije, pojedinačne i masovne, za čišćenje okoline, ali rezultati su uvek bili kratkoročni, tačnije onoliko koliko su akcije trajale. Već sutradan otpad je ponovo nastavljao slobodno da kruži kroz životnu sredinu.

Koliko mogu da primetim, prateći medije, nije se mnogo toga promenilo. I dalje se mnogo priča, malo se radi, a iz opšte slike stanja izvlače se određeni segmenti za predstavljanje u javnosti, pozitivni ili negativni u zavisnosti kakvu priču novinar gradi.

Smatram, a i video sam kako to funkcioniše na delu, da kada se krene pristupom od vrha ka dnu i kada se cela oblast uredi tako da će recikliranje, odnosno odvajanje, otpada na mestu nastanka u domaćinstvima imati neku svrhu onda ćemo moći da kažemo da imamo uređen sistem.

Onda ćemo i mi građani moći da učinimo više od prekornog klimanja glavom, ili pisanja tekstova o tome šta ne valja. Imaćemo priliku da se zaista uključimo. Onda ćemo i mi moći popreko da gledamo komšije koje ne recikliraju i da ih stigmatizujemo kao necivilizovane i asocijalne.

Do tada svetla tačka ostaju kompanije koje se sa ovom temom još uvek donkihotovski bore pokušavajući da obave svoj posao i naravno armija sakupljača sekundarnih sirovina koje viđamo svaki put kada idemo ka kontejneru da bacimo otpad.

Da li je neko ikada tim ljudima rekao dobar dan ili dobro veče? Možda je vreme da počnemo. Oni ipak brinu o nama i zaštiti životne sredine, iako ni oni ni mi uglavnom nismo toga svesni.

Ljubiša Boretov Nikšić