Ta divna srpska stvorenja

Ne, nije nama bila neophodna migrantska kriza, niti teroristički masakr u Parizu, gradu svetlosti, da bismo iz tranzicionog mraka u reformisanju spoznali sebe. Znamo mi to dobro, samo je drugima bilo nejasno ili su svesno pokušavali da to ne prime k znanju i ne pokažu.

Ali, eto, dogodilo se da i u toj migrantskoj krizi, toj čudovišno neshvatljivoj i tragičnoj seobi naroda još jednom ispliva na površinu prava istina o toj tako oljaganoj, obezvređenoj, medijski satanizovanoj, pa i psihofizički i hemijski tretiranoj srpskoj duši. Za razliku od svih tih civilizovanih, kulturnih i tehnološki savršenijih naroda i njihovih vlada, mi smo još jednom pokazali da smo u svoj svojoj materijalnoj i duhovnoj bedi daleko najbolji, najplemenitiji, najčovečniji i sve ostalo. I nema tog, čak i od ovih naših goniča robova i njihovih podrepnih parazita, ko nas nije pohvalio za doprinos koji dajemo svetu da se ljudskost, kao zaboravljena karakteristika dvonogog bića, sačuva i pokaže na delu. A kada te oni hvale, onda znaš da si na pravom putu, popločanom najboljim namerama, što našem humanom gestu daje odlike Isusovog teturanja do Golgote.

I tako smo dušmanima, budući da prijatelja gotovo i da nemamo, još jednom pokazali ono što smo mi o nama znali, sa čim smo živeli i što nam je u krvi. Dakle, i kad nam je najgore, a nikad nam gore nije bilo, mi zanemarimo sopstvenu nevolju samo da drugima bude dobro, da budu u toplom, nahranjeni, zadovoljni, čak i bez neke naročite zahvalnosti. Jer, Bože moj, valjda se to podrazumeva, ta srdačnost, odricanje, ta borba protiv žica i ograda, želja da svima bude bolje, osim nama. E, to su ta divna srpska stvorenja predvođena svojim premijerom, koja su spremna da se maksimalno žrtvuju i kada nikakvog razloga za to nema, a ne kad ga ima (mislim na razlog). To je taj čestiti nebeski narod koji možeš da previješ na ljutu ranu, da ga vređaš, majmunišeš, da ga jebeš, a da ti reč ne kaže.

To je taj narod koji je još od Stefana Nemanje krenuo u tu čudovišnu avanturu nemanja svega osim trpeljivosti, mirenja sa svojom sudbinom, pristajanja na sve i svašta sa onim karakterističnim izrazom čoveka kojeg za sve boli kurac. I išlo nam je nekako, sve do Vidovdana 1389., kada je, bez obzira ko je zaista pobedio u toj kosovskoj klanici, Srbija definitivno izgubila samu sebe. Od tog dana traje mučno satiranje ovog nadasve žilavog naroda. Kao neko jezivo prokletstvo, masonska strategija ili teorija zavere. Sve što se dešavalo potom je patnja i samo patnja, čak takva da je ono pod Turcima nalik jaslicama. Možda smo pod tom okupacijom i očvrsli da podnesemo sve ovo što nam se potom dešavalo i dešava.

Od Nemanje pa nadalje ništa drugo nismo ni imali osim nemanja u neograničenim količinama. Ali, lišeni te univerzalne ideje, te opsesije čovečanstva da imaju, da im nešto pripada,mogli smo da uživamo u nama samima, u tom našem veličanstvenom zadovoljstvu samosvesne žrtve koja mazohistički svršava dok je jašu, varaju, maltretiraju, ponižavaju i oduzimaju joj od usta ono malo provijanta koji bi joj se samim čudom našao na jelovniku. Nemanjin narod uspeo je da čitavu filozofiju svog opstanka organizuje oko tog glagola, uzdigavši ga do tako fanatičnog stadijuma da je čak i Nemanja počelo da ponestaje. Iz faze dobrovoljnog pristajanja da nema taj narod prešao je na nivo potpune ravnodušnosti ili tuposti za sve materijalno i duhovno što ga okružuje i što mu se događa ili priviđa.

Nema toga što ova divna srpska stvorenja nisu preturila preko glave dok nisu došla ovde gde jesu, a da više ni sama ne znaju gde su. Nema tog tretmana koji civilizovani svet, u saradnji sa domicilnim izrodima, nije primenio ne bi li se definitivno lišio tih endemskih živuljki koje samo još ovde uspevaju. Ali uzalud! Ona su i dalje tu, u svom isusovskom paćeništvu, u svojoj gotovo sumanutoj istrajnosti, u patnji koja ih čeliči i oplemenjuje za nove izazove. Jer ovo na šta bez roptanja i sa gotovo sladostrasnim odobravanjem pristaju ta divna stvorenja niko normalan ni pod kojim uslovima ne bi trpeo. Takav spoj eksperata koji ga vode u svakoj drugoj skupini bi 'ladno bio bačen lavovima, krokodilima ili uposlen na  zasadima uljane repice. A onda bi se pristupilo drugačijim odnosima sa svetom i svojom ulogom u njemu. Jer, ne zaboravimo, to je taj isti svet čiji ćemo eksperiment sa osiromašenim uranijumom, mi, divna srpska stvorenja, još milijardama godina nositi u svojim genima.

Ivan Rajović