Teranje na ljubav

Eto nama još jednog Dana zaljubljenih. Tek koliko da se podsetimo na ovo zanimljivo osećanje koje nas tera u različite prilike i neprilike, a o kojem tako malo znamo da je to začuđujuće. Naprave nas, tako, u tom ljubavnom zanosu, uglavnom bez konkretne namere, a onda nas puste u ovaj surovi svet bez da nas upute u to šta je zapravo ljubav, ako je uopšte ima. I šta nam preostaje, već da se sami snalazimo, kako ko zna i ume i sasvim u skladu sa onim što sami podrazumevamo pod ovim pojmom o kojem se, uglavnom, saznaje preko knjiga, bar dok su knjige, kao takve, bile u opticaju.

Danas knjige čitaju samo retki, reklo bi se posvećeni, a i ljubav se dešava samo retkima, mada svi u nekom trenutku pomisle da je to-to, pa šta god da je. A ljubav je uvek nešo drugo i uvek se ona prava događa drugima. Prema tome, moglo bi se reći da su sve prave ljubavi odavno dogođene, a da su oni koji na vreme nisu uspeli da se utaknu u ovu avanturu zauvek izgubili priliku da im se ona desi, bar onako kako je to do sada definisano. Paradoksalno je da su  sve velike ljubavi  tragične ljubavi, jer kolko god se trudili teško da ćemo uspeti da se setimo neke koja je opevana ili bar zaslužila jedan Tadž Mahal, a da nije pridavljena prerano, ili osujećena na neki drugi manje ili više surov način. U najboljoj varijanti imamo ono: a onda su živeli srećno do kraja života. To je već stereotip, ali i tuga koja sahrani svaku ljubav koja bar ima neke od predispozicija da se ovenča veličinom.

Velika ljubav, kao i sve veliko što se nadima, raste i dobija na intenzitetu, nešto što teži ka savršenstvu,  u jednom trenutku mora da se prepuni, nadraste samu sebe i eksplodira ili se jednostavno ugasi. Valjda zato što savršenstvo ne postoji. Da, postoje i one velike, čak prevelike, prekinute u svom naponu, sasečene naglo u svom zamahu, ukinute moralnim ili nekim drugim zakonima i pravilima umno osakaćene većine. E, takve nastave da traju i pored toga što učesnici više nisu u fizičkom kontaktu. Nažalost, moglo bi se reći da je to jedini način da se velike ljubavi sačuvaju kao duhovno ovaploćenje, kao ljubav u svom esencijalnom obliku, kao beskrajna tiha ili burnija čežnja za voljenom osobom koja kao takva nadrasta sve ono što fizički kontakt može da priušti, a što kad-tad postane rutina.

Jer, ljubav, onakva kako smo je do sada razumevali i prihvatali, a da to nismo ni znali, zapravo je najsebičnija manifestacija ljudskog bića, i ženskog, navarno. Ona se prevashodno svodi na posedovanje objekta koji će život da nam učini lepšim i da nam priušti onaj telesni ugođaj koji je, priznaćete, prilično egoistično stanje duha i tela u kojem se dajemo da bismo primili maksimum. A ljubav bi trebalo da podrazumeva davanje bez ostatka za šta su danas retki spremi ako uopšte znaju šta je to što bi trebalo. Zapravo, ljubav i nije stanje u kojem se racionalno razmišlja i pravi taktika, i osim onih zaista jedinstvenih, uglavnom se svodi na ludovanje hormonski poremećenih jedinki, nešto kao pijanstvo.

Već sama mogućnost da se sretne srodna duša čitavu stvar čini krajnje komplikovanom sa krajnjim ishodom u smislu daj šta daš i pored toga što za svakog verovatno negde postoji idealni nadomestak, odnosno druga polovina. Međutim, danas kada je izbor partnera veći nego ikad, a mogućnost sparivanja nikad jednostavija i potragu za pravom ljubavlju čini aktivnošću koja nema kraja, bar u većini slučajeva. Zato se postavlja pitanje: da li je čovek predodređen da voli samo jedno biće ili je sposoban da taj kontingent ljubavi koji mu je dat ravnopravno raspodeli ili troši na više objekata svog nezasitog sebičnog zadovoljenja samog sebe?

Uglavnom, svedoci smo činjenice da živimo u svetu u kojem je, i pored toga što mogo toga imamo, baš ljubav ono što nam sve više nedostaje. Čak i kad je u određenoj meri posedujemo, kako biti siguran da je baš to ona prava, ili samo njena imitacija, a da ona prava sedi negde i čeka? I kako vreme prolazi sve više uviđamo kako je baš ljubav to što nam nedostaje i što se kao vosak iz dana u dan topi ili u boljoj varijanti postaje uglavnom tehnički eksperiment raznopolnih osoba, ali i onih drugih koje, što je zanimljivo, u mnogo većoj meri pripadaju jedna drugoj.

U stvari, kad se malo bolje razmisli, velika ljubav ne ide bez patnje i što je ljubav veća to je i patnja intenzivnija. Ima u tome nekog mazohizma. A, ako nema patnje, onda, logično, nema ni ljubavi, mada se čini da je ona tu. Jer, biće ipak da je odnos muškarca i žene večita borba za dominacijom, a ne težnja za harmonijom u skladnom i idiličnom suživotu. A ljubav, kao i kod drugih živih organizama, samo period teranja koji za krajnji cilj ima produženje vrste. No, bez obzira na to, ne može se poreći da je pravih i velikih ljubavi bilo i da će ih biti. I kako god se tragično završavale, predstavljaju božansko iskustvo koje se ipak samo izabranima dešava i pored sve one pustoši koja posle toga dolazi. Jer prava ljubav je uvek i najveća i može biti samo jedna, ako se nekome desi. Sve ostalo su samo stepenici koji vode gore - do nje ili dole- do ništavila, sasvim je svejedno.

Uostalom, ljubav je stanje izvan kontrole zdravog razuma prema nekome koga nam je sam život poslao, dakle bez naše volje i truda, kao i mnogo toga drugog. I, ako se već nekome desi, onda je to deo njegovog života sa kojim će živeti dok je živ, pa kakav god mu život bio. A biće ispunjen i sa svrhom, ako na kraju u nekom od poslednjih izdisaja pored mnogih dilema i zaključaka u nekoj već onostranoj izmaglici pomisli: vredelo je.

Ivan Rajović