Tupani i glupani

Teško je ovde, ako ne i nemoguće, da se čovek usredsredi na to da živi sopstveni, bedni život. Zadivljen (i zadavljen) tuđim uspesima, bogatstvom, uticajem... Čovek nipodaštava samoga sebe. Sve vreme mu se nameće utisak da je život trka, da neka pravila možda i postoje, ali trka koju svako trči sam, onakav kakav jeste, sa onim čime raspolaže i u uslovima u kojima se, mimo svoje volje, našao.

A da sve bude gore, valja reći i to da na uspeh u životu najmanje uticaja ima talenat trkača i njegova želja da stigne na cilj. Uvek postoje oni gore koji, po sopstvenim merilima i potrebama, odabiraju one koji će biti 'uspešni', a koji su tu da bi bili upotrebljeni za njihove ciljeve i da im, prosto rečeno, služe.

Tako vremenom čovek otupi, oglupavi, klone. A u svemu što čoveka u tranziciji može da snađe najgora su ta stanja tuposti, bez ideje, bez želje da se bilo šta uradi, ta stanja davljenika kojem je jedino stalo da dođe do malo vazduha, a ono čega najviše nedostaje i do čega je najteže doći jeste vazduh.

Deluje to kao bolest sa svim simptomima depresije. Zapravo, to i jeste depresija, ali depresija čoveka izgubljenog u pustinji čija je svaka inicijativa besmislena, štaviše podrazumeva samo gubitak energije. To je depresija čoveka kojem je sve, osim njega samog, oduzeto i koji je prepušten samo svojoj nadi i srećnim okolnostima u okolnostima u kojima srećnih okolnosti nema. To je nesreća u nesreći, beda koja izaziva još veću bedu.

Nema inicijative, nema otpora, ni pomirenja, nema ni očekivanja bilo čega, a svest se nikako ne miri sa najgorim ishodom koji je jedino što je izvesno, uzimajući u obzir sve jebene parametre koji podrazumevaju kakav-takav život. Čega god misao da se dotakne, sve je još samo jedno suočavanje sa činjenicama, sa nepodnošljivim stanjem potpune nemoći i izgubljenosti u spoljašnjem i unutrašnjem ništavilu.

U takvim situacijama čovek je uglavnom sam, jer nikome, pored svoje, nije potrebna i dodatna, tuđa nesreća. Zapravo, ovakvi ljudi egzistiraju kao gubavci, kao nosioci teške boleštine koje niko ne želi da vidi ni na puškomet. A i zašto bi kad njima pomoći nema, a od sažaljenja nema koristi, tim pre što sažaljenje u uslovima tranzicije ne postoji kao kategorija, postoji samo strah, paničan strah od bednika kojima je potrebno sve i to odmah.

To je ta tupost koja karakteriše te ljude koje još održava nešto u životu, mada im je očigledno da to više nije ni nada, ni inat, niti beskrajna želja za trajanjem u vremenu, već baš ta tupost koja se pokazuje kao svojevrsno tranziciono pogonsko gorivo za održavanje davljenika na površini kaljuge uprkos svim egzaktnim tranzicionim i ostalim zakonima po kojima je održanje života u postojećim uslovima prosto nemoguće. Koncentracija te bespomoćne tuposti nije energija koja bi mogla da pokrene bilo kakvu revoluciju, da napravi bilo kakav prevrat ili donese nešto novo. Masovna tupost je potpuno iracionalna sila koja već kao takva, a po postojećim fizičkim zakonima, naspram sebe proizvodi svoju suprotnost. I sad, to i ne bi bilo tako loše kada bi suprotnost tranzicionoj tuposti bila tranziciona prosvetljenost.

Međutim, ovde je to  do razvrata dovedena ludost koja karakteriše one koji su na vlasti. U sudaru ove dve sile koje bi trebalo da daju nešto novo, ili bar drugačije, događa se do sada neviđen proces mimo svake logike i zakona o održanju života, događa se predstava bez ikakvih unapred određenih pravila i sinopsisa, koja traje u prividnom miru sa povremenim izletima manijakalnih individualaca. U svakom relativno normalnom društvu to bi mirne duše moglo da se nazove 'buretom baruta' koje svakog časa može u nebo da odnese sve jebene glumce i njihove šaptače. Ali, relativno normalna društva sebi ne dozvoljavaju takav sunovrat da padnu na nivo društava u tranziciji. Što se nas tiče, to se nikada ne zna i ne preostaje vam ništa drugo nego da čekate, čekate ogrnuti sopstvenom tupošću koja vas, kakvog li paradoksa, ipak štiti od ovog sveludila oko vas kojem se na bilo koji drugi način nikako ne može odoleti.

Ivan Rajović