Gospodar prestola i samosažaljenje

Zaboravilo se da živimo u zemlji gde je čitav bivši vojni vrh u zatvoru, vrhovni komandant počiva ispod lipe, ratni zločinci i profiteri upražnjavaju biznis i utiču na politiku, a alustrirani ešeloni stranačkih pristalica, ideologa i aparatčika učestvuju u vlasti. I mada bi demokratija trebalo da bude društveno uređenje usmereno ka tome da se glas većine vine do Eustahijevih truba onih koju su tu da volju naroda pretoče u ono što bi im olakšalo tegoban život, u praksi to izgleda sasvim drugačije.

No, pre nego što se upustimo u osmišljavanje pojma „vođe“, moram da kažem da bi pod hitno trebalo zabraniti upotrebu reči demokratija, osim u njenom izvornom značenju. Koliko mi je poznato, napravljen je eksperiment svojevremeno u Atini, ali se nije primio, pa je ostao samo pojam kako bi se kod podanika kojekakvih potonjih administrativnih tvorevina stvorio utusak da se oni nešto pitaju, a tvorevine su išle svojim putem i sa svim onim porocima koji su još i Mojsiju bili poznati. U svojoj suštini, a i u detaljima, čovek je ostao ono što je i bio, jer se radi o nepromenjivoj kategoriji nečega što nije ni biljka, ni životinja, a o neorganskoj materiji da i ne govorim.

Dakle, lako se može zaključiti da se vođe rađaju, a ne prave, da ne može ta genetska predodređenost da se odglumi i da svako negde duboko u sebi iskonski i nekim samo za to usađenim čulom prepoznaje svog vođu. Da, svog, jer još se nije dogodilo da, koliko god kandidat za vođu bio talentovan, svojim umnim i fizičkim kvalitetima uspeva da zadovolji sve ukuse svojih potencijalnih sledbenika. To, što se zove sindromom vođe, možda je i jedina stvar koja čoveka, za kojeg rekosmo da nije životinja, a što, opet, nije nikakav komplimet, dovodi do toga da se između ova dva životna principa može ubaciti znak jednakosti. I da ne govorimo o tome kako se u svetu životinja do liderskog statusa stiže isključivo psihofizičkim kvalitetima čime se jasno, glasno i transparentno svim učesnicima u izborima stavlja do znanja da je vođa prvi među nejednakima. Prosto rečeno vođa je to što jeste samo zato što  nema tih smicalica, intriga i atentata koji bi mogli i te kako da doprinesu da mu presto bude uskraćen.

Nešto slično se dešava i u ljudskom rodu, mada na prvi pogled tako ne izgleda. Iz mnogih slučajeva bi se dalo zaključiti kako pojedinci, bez nekih naročitih kvaliteta, osim ako pod tim ne podrazumevamo sve one najgore osobine po merilima fino vaspitanih polaznika kurseva za „uspeh u životu“, dolaze na vlast.

Tako bismo sve pretendente na mesto vođe mogli mirne duše poistovetiti sa ejakulatom iz kojeg svaki jebeni semeglavac, tako neki zovu onu polovinu kompletnog ljudskog bića isceđenu iz muških muda, trči svoju trku, na dobrobit, ili nesreću, svih svojih sledbenika, ali i onih koji to nisu.

Ponekad se dogodi  da masa  prepozna svog vođu i da ga zajedno sa postojećim okolnostima izbaci na površinu kao neprikosnoveno jedinog i nezamenljivog predvodnika. To su vremana u kojima pojedinci jednostavno „legnu“, kao šaka za vrat. Iz toga se jasno da izvući zaključak da vođa ni pod kojim uslovima, osim naslednih, ne može da proizvede samog sebe u ovo časno zanimanje i da pored njegove spremnosti postoje mnogi uslovi kako bi vođa i zvanično postao vođa. To ide tako daleko da osim očiglednog raspoloženja masa, agitovanja političkih aparatčika, sveštenstva, akademija nauka i drugih nacionalnih institucija i centara moći, neretko i njegovi najljući neprijatelji moraju da ga, makar i prećutno, podrže u njegovom naumu.

Niko ne postaje vođom zato što mu se prohtelo, već zato što to tako mora. A iz toga sledi da je u tom jednom otelotvorena ideja vodilja većinskog dela podanika koji je, po pravilu, uvek gluplji od manjinskog dela. I sve što se potom dešava, dešava se isključivo zbog toga što je moralo da se desi, a to je dovoljan razlog da čovek izbegne onaj mučni osećaj samosažaljenja, onog odvratnog prebacivanja sebi da nije učinio dovoljno kako skot ne bi došao na vlast i kako bi točak istorije krenuo u nekom sasvim drugačijem pravcu koji bi čitav slučaj smestio u neke mirnije i prosečnom ljudskom biću primerenije vode.

Ivan Rajović