Izmene, promene i ostali eksperimenti
“Ako želiš da ispadneš glup u društvu”, preneo mi je čovek reči njegove profesorke, “ti samo počni razgovor rečima u moje vreme…”.
Ne želim da ispadnem glupa, ali nakon uvođenja novina u ocenjivanju prvaka, ne znam kako bih drugačije počela rečenicu kojom izražavam svoj, apsolutno neodobravajući stav, a verujem da ni većina ljudi ne bi znala kako drugačije, jer se pomenuta rečenica, logično, nameće sama. Dakle, u moje vreme, ocenjivalo se ocenama od jedan do pet. Znalo se koja ocena šta predstavlja, a sve su bile, iako ne baš totalno relevantno, ipak neko merilo znanja i stepena savladanosti predviđenog programa, koji je bio isti na teritoriji cele države, kao i udžbenici.
Poslednjih godina uvođene su razne izmene, koje se manje-više, nisu pokazale kao dobre i to je mišljenje i učitelja i roditelja. Pored velikog broja izdavača udžbenika, u moru ponuda koje postoje, nastavni kadar se odlučuje za onog koji je, po njegovom mišljenju najbolji, pa imamo situaciju da se u različitim školama na teritoriji jednog grada, koriste različiti udžbenici, a neretko je prisutno i kombinovanje udžbenika, izdavača… Dešava se da nastavnik godinama preporučuje udžbenik istog izdavača, a dešava se i da svake godine izbor bude različit.
Izmene su bile temeljne, reklo bi se, pa su se novine uvele i u ocenjivanje prvaka. Rešeno je – neće biti ocena na kakve smo navikli, nego će se preći na opisno ocenjivanje, koje podrazumeva komentare učitelja u vezi sa savlađivanjem gradiva, primedbe, pohvale, sugestije, savete i sve ostalo što bi trebalo da ukaže na (ne)uspeh u učenju. Cilj je, valjda, koliko sam shvatila, vrednovanje kvaliteta rada, pa je kvantitativno izražavanje postalo neprihvatljivo u tom smislu.
Novi ljudi, novi običaji, nastavljamo istim tempom! Izmene! Od septembra, novi, kako reče ministar, “pregledniji” način ocenjivanja koji će omogućiti elektronsku obradu podataka, a to znači… Šta? Uostalom, nema veze šta znači, samo će se reći kad dođe zima, a sa njom i raspust. Toliko o ocenama i ocenjivanju. Na prvu peticu mora da se čeka!
Kad smo sve to rešili, na red dolaze izborni predmeti. Izbor zavisi od škole, što je donekle jasno, jer treba obezdbediti uslove, kadar i sve ostalo što je potrebno za izvođenje nastave. Prvi izbor je između građanskog vaspitanja i veronauke, a kasnije na red dolaze i ostali predmeti. Svako je slobodan da odluči o tome šta će njegovo dete pohađati, već prema afinitetima deteta, karakteru i sl. S tim što se, ponegde, favorizuje jedno od ta dva, pa volja, izražena zaokruživanjem izbornog predmeta za koji su se roditelji odlučili, ostane tu - na papiru. Lično nemam ništa ni protiv jednog, ali imam protiv toga da se moja volja ne poštuje, pod izgovorom da škola nema nastavnika za izborni predmet. Zaklela bih se da to nije problem roditelja, već problem škole, ali, se ipak sve svede na to da imamo pravo na izbor, ali da izbor, realno, ne postoji, osim ako ne rešite da uzmete pravdu u svoje ruke i izborite se za ono što smatrate da vam pripada.
Analize uspešnosti sprovođenja ovakovog programa nisu baš ohrabrujuće. Tako kažu. Pitanje ko je kriv ima smisla samo na sudu, ovde ne, pa umesto traženja krivca i fokusiranja na krivicu, bolje bi bilo tražiti razloge za neuspešnost u sprovođenju programa, raditi na tome da se uzroci i problemi otklone, umesto što se svake školske godine uvode novine koje više liče na eksperimente, što će reći da su nam deca zamorčići na kojima se isprobavaju razne zamisli u vidu ideja i projekata, prepisanih modela ko zna odakle, apsolutno neprilagođenih našim uslovima, kadru, mentalitetu, načinu života... Ne kažem da se treba držati strogo onoga: „U moje vreme...“, daleko od toga, jer po toj logici, ne bismo makli ni korak napred, a to nije cilj, naravno, ali ne treba slepo slediti trendove i prihvatati sve olako.
U stvari, ne treba prodavati dušu i pamet radi vlasti. Ako je moguće, zadržati makar trunku zdravog rasuđivanja, jer neke stvari nisu igra, pa sad ćemo ovako, a sad onako. U moje vreme nije sve bilo savršeno, nije bilo čak ni dobro po mnogim pitanjima, ali se makar znalo, nešto. Ako ništa drugo, mogli smo se upisati u drugu školu i da nastavimo da učimo iz knjiga koje imamo.