Komedija za bune

Moram da priznam, a i ne moram, počeo sam da sumnjam u svoja čula i videla, pa i u čitav koncept svog mentalnog sklopa. Da li ja vidim ono što drugi ne vide, ili ne žele da vide, ili drugi vide ono što meni nikako ne polazi za okom i ovo malo razuma, nikako mi nije jasno.  

Padalo mi je napamet da se jednostavno preumim, onako „puć“ i od nazadnog cipova postanem napredni patriota i marinac partije koja se igra. Ali, jebiga, ne ide. Znao sam neke koji su na tu foru preko noći od svima odbojnih, slinavih, uličnih zazjavala postajali politički moćnici  i ideolozi naprednjaštva. Činilo se da je jednostavno. Ipak, nisam još ovladao tom naprednom tehnologijom kojom bi dojučerašnji ja trebalo da budem neki sasvim drugi zarad nekog boljeg sutra sebi i svojima. Dakle, ne preostaje mi ništa drugo, već da budem to što jesam, a čega sam i sam počeo malo da se gadim. Sve mi se čini da je moja ovozemaljska kreatura nekako zalutala na ovo mesto u pogrešno vreme, ili će biti da je to neka predstava u šekspirovskom fazonu, a da ja o tome nisam blagovremeno obavešten.

Uglavnom, bilo kako bilo, velika je to veština naučiti sebe da se spoljašnji nadražaji na primaju i registruju čulima koja su navilka na kakvu-takvu logiku. Ali, logike više nema. Lepo je postalo ono što je manje ružno, a dobro je ono  što je manje zlo. U nekim drugim vrednosnim sistemima i jedno i drugo bi bile grozne kvalifikacije života neprimerenog zdravom razumu. Ali, komedija se igra, a i mi u njoj.

No, najteže je onima kojima neki, kod većine potpuno atrofirani bološki korektor, kaže da ništa ovde nije ovde kako bi trebalo da bude. Jer,  niko više ne zna ni šta bi trebalo, a još manje kako se do toga dolazi, osim bunom ili bar po-bunom.

Jednoga dana kada vrli predstavnici novog doba, ako ih bude, na vodi ili nekom drugom idealnom staništu, budu čitali ovo, jer neće imati pametnijeg posla, neće moći da veruju da su njihovi preci bili učesnici ovakve komedije za bune, a mirni kao bubice. E, to me je potaklo da se malo pozabavim ovom tematikom i pokušam da stvari sagledam iz drugog ugla, naprednjačkog, recimo.

Jer, očigledno je da mi kao narod, ako smo uopšte narod, živimo u najmanje dve grupacije koje sve, pa čak i spoljašnje nadražaje, doživljavaju sasvim drugačije. Živimo mi tako, ako je ovo život, u isto vreme, na istom mestu sa sasvim drugačijim doživljajima sveta i sebe u njemu.  Živimo mi tako u toj geomertijskoj progresiji laži i obmane kao dve paralelne prave ili ravni, ili dva paralelna sveta, a sve što je za jedne napredno za one druge je nazadno i obrnuto.  

Malo je teže skapirati da su napredni oni kojima je život u Beogradu na vodi za 30 godina sasvim realna i prihvatljiva motivaciona žvaka. Jer, i budali je jasno da će pod ovakvim uslovima u takvoj metropoli živeti samo bube mokrice, punoglavci  i genetski modifikovane napredne vrste čovečje ribice.

Ali, da ne budem zloban, mora se priznati da je ovde demokratija, ako je to to, uzdignuta na najviši nivo u svom istorijskom hodu ka sreći pojedinca i relativnom masovnom zadovoljstvu masa. Mi smo kao narod pokazali svoju superiornost, svoju genetsku kodiranost za sve. Jer, nema toga ovde ko ne može da bude šta hoće, samo ako mu se digne pa hoće. Predsednik, guverner, ministar, poslanik, direktor, načelnik, sudski izvršitelj, grobar, sve, sve, sve...Koga god da izvučete iz naoko atrofirane i retardirane mase, bez diplome, bez iskustva, adekvatnih manira, bez etičkih naznaka socijalizovanog bića, bez pameti, bez igde ičega, taj funkcioniše i sve ide svojim tokom, čak bi se moglo reći nikad bolje. A diplome su najmanji problem, calne se neka kinta tamo gde treba i eto diplome. Ne govori li to da se pripadnici ovog naroda rađaju kao genijalci opremljeni svim mogućim znanjima i sposobnostima koja je samo potrebno verifikovati ako se za to ukaže potreba. A poteba se ukazuje samo naprednima što je sasvim logično jer ko bi pustio nazadnima da nas vode bilo gde, a naročito u Evropu?

Već sredovečni ljudi koji nikada ništa lepo u životu nisu videli ali i već izdišući, potrošeni veterani ozbiljni kao dete koje kaki, kao da priželjkuju obećanja „na duge staze“ koja ih svrstavaju u učesnike besmislene igre „nade“ koja umire na kraju. Čega, postavlja se pitanje, na koje niko ne želi da čuje odgovor.

I tako trajemo u toj komediji za bune, a niko se ne buni. Naprotiv, mnogi se čak i zabavljaju, a upiš je u tome da smo načisto ukakili motku, a nikoga normalnog da je upotrebi u svrhe kojima je i namenjena u ovom veselom i tradicionalno buntovnom narodu, bar dok je nazadan bio i stideo se koliko mu je bilo loše.

Ivan Rajović