Krugovi mržnje

Bodljikava žica na granici sa Mađarskom niče. Azilanti i dalje nadiru, jer su južne srpske granice porozne; upućeni kažu da naši ne prezaju od šverca ljudi, u ogromnom broju i krajnje nehumanim uslovima. Šta će biti sa tim ljudima docnije, nije njihova briga. A Evropi je najzgodnije da ostanu kod nas.

Evropa je, naime, ksenofobična, koristoljubiva stara frajla, elitizma i samoljublja toliko oteklog da se često preliva u simpatije za nacističke i desne ideologije. Pošto je kroz kolonijalizam izvukla prirodna i kulturna blaga, unela pažljivo škartiranu civilizaciju u vidu plastike (koja se, razume se, pravi od njihove nafte), zagađivačke industrije, imperijalizma i do tada nepoznatih bolesti, podsticala lokalne ratove i međuplemenske surovosti, povukla se da u svojim granicama na miru krcka osvojeno blago.

Što dovedeni kao kućno i fabričko roblje, što bežeći od sada sasvim neizdrživih uslova u državama iz kojih su potekli, smrdljivi prljavi varvari počeli su da pune Evropu. Doneli su sa sobom običaje, navike u ishrani, održavanju higijene, stanovanju, svoje religijske i kulturne prakse. Zgrožena Evropa je pokušala da ih asimiluje i pretvori u ljude, a oni su uporno nastojali da ostanu surove životinje, kakve i jesu. Asimilacija, nego kako? U ovom slučaju, nije reč o akulturaciji, jer se od dođoša očekuje da se u potpunosti odreknu svog identiteta koji je sasvim neadekvatan, bezvredan; a ipak ostaju građani drugog reda. Potiranje nečijeg najdubljeg doživljaja sebe nužno izaziva reakciju. U procvatu agresivnog Islama, recimo, koji je izgubljenim ljudima davao okrilje i osećaj lične vrednosti, koje im je vrli novi svet uporno uskraćivao, evropski elitizam je imao mnogo udela. Pa kažu: ako su već došli tu, nek se prilagode. Ako im nije dobro, nek’ se vrate odakle su došli. Jednostavno i bez pogovora. Jest’ da ih malo mrzimo, ali neka. Jest’ da su crni i masni i da će uskoro nestati plavooke Evrope, ali to ne znači da ne koriste i oni toplu vodu i zdravstvene usluge, pa onda ima manje na nas. A kote se... Brate mili, sve po troje-četvoro. A u Evropi vlada bela kuga. Jest da rade najgore plaćene poslove za najmanje nadnice, ali za njih je i to dobro s obzirom na to odakle dolaze. Jeste da ih uvek smatramo potencijalnim teroristima, i uvek su njihove iluzije verske prirode, dočim je eto Brejvik prosto ludak. Jeste da uvek zaziremo od njih i izopštavamo ih u četvrti, ali oni su potpuno ravnopravni. Jeste da smo ih pokorili, pokrali do kože, ali mi smo to samo čuvali njihove prirodne resurse i kulturna dobra koja bi oni uništili, pretopili, pekli od mermera kreč. Oni su uvek sami krivi. Mnogo smo ih oslobodili, i sad nam dolaze preko svake mere. Apologetika mržnje i ksenofobije buja kao kiselo drvo.

Evropa je sistem koncentričnih krugova, gde se ljudi klasiraju prema podobnosti, boji kože, bogatstvu, koristi koju donose. Centar, zemlje "svinje", mi kao ubogo predvorje i svet varvara. Evropske vrednosti pravde, jednakosti, ekonomskog i kulturnog prosperiteta, prosvećenosti, slobodnog tržišta – ne važe za sve; počivaju na škartiranju nepodobnih i besomučnom iskorišćavanju svih izvora, od prirodnih, preko infrastrukturnih, do ljudskih, kojima periferija raspolaže. Zauzvrat, sve što je Evropi nepotreban balast, od Roma, preko azilanata do prljave industrije – uvaljuje se preko žičane ograde i ostaje u limbu. Zauzvrat, možemo i mi da mrzimo i upiremo prstom u te, gore od nas; Vučić tu okolnost već štedro koristi. Lakše je sumnjati u motive njihove bežanije i pretpostavljati da pod skutom nose štapine, kojima će ponovo potpaliti balkanski barut.

Ali, ni ograda pod naponom, ni naoružani čuvari, ni antiimigraciona politika ne mogu da zadrže ljude koji se bore za goli život, ma dolazili oni iz Sirije, ili bili tranzicioni gubitnici iz obodnih, manje vrednih zemalja. Oni će u jednom trenutku, masom samom, promeniti sliku plavooke Evrope i njenih ljubomorno čuvanih vrednosti, koje su dostupne samo odabranima – i moguće jedino ako se nepodobnima uskrate.
Nadam se takvoj revoluciji; u današnjoj Evropi mi i ne možemo biti ništa drugo nego otpad, a naša zemlja žicom ograđeno smetlište za sve ono što smrdi finim kapitalističkim nosevima.

Iva Radović