Kud se dede srpska elita?

Milioni nezaposlenih, milioni gladnih, milioni penzionisanih, stotine hiljada štrajkača glađu, hiljade nezadovoljnih, hiljade na protestima, hiljade bez plata, hiljade i hiljade koji najavljuju proteste, desetine hiljada tehnološkog viška, nekoliko hiljada parazita na budžetu..., a samo sedam miliona duša u državi ili onom što se tako zove. To su samo brojevi, ali brojevi koji čine život. Pa bi se moglo reći da je bitisanje u tranziciji beskrajna i neumoljiva igra brojeva koja po svemu sudeći vodi do nule.

Društvo u tranziciji ili, bolje rečeno, Srbija na početku Trećeg milenijuma je takva tvorevina koja se mora poštovati, ako ni zbog čega drugog, a ono bar kao leš koji hoda, kao nešto što ni po kojim shvatanjima ne može da postoji, a za divno čudo, njegovo nepostojanje je nemoguće dočekati i obznaniti ga kao takvo.

Šta god da taknete, na šta god da pomislite ili se pozovete, ispred ili iza toga stoji neka brojka, procenat, veličina, manjina, mogućnost, nemogućnost, stanje, količina i tako redom. Na taj način se udaljavamo od trivijalnih tranzicionih karakteristika i ulazimo u svet hladanih, egzaktnih, neumoljivih i na prvi pogled za običnog tranzisapiensa suvoparnih stavki.

Međutim, u zemlji u kojoj ne da ništa ne funkcioniše, već naprotiv, kao u koncentracionom logoru, čitava mašinerija se zahuktava na uništenju, sve pored čega stavimo broj poprima karakteristike užasa. Naoko suvi informativni iskazi kao što su broj umrlih, gladnih, nezaposlenih, otpuštenih, poludelih, nepismenih, neoženjenih, obolelih od raka i svi ostali, sve, sve osim onoga što se tiče podataka vezanih za predstavnike aktuelne vlasti i nekoliko tajkunskih klanova i familija, sve je užas. Kada se oplemene brojkama ti prozaični pojmovi postaju podaci, dokazi, slike vremena koje se ničim ne daju ulepšavati. Jer, glad može biti relativan pojam, čak i modni trend, životni stil. Ali 700.000 gladnih na sedam miliona egzistencijalno evidentiranih, svaki deseti gladan e, to je već nešto zbog čega bi trebalo da se zamisli i stavi prst na čelo, ili negde drugde, svako ko bi da se smatra vođom takvog puka.

Uprkos nastojanju bednih primeraka tranzicionih gubitnika da definišu svoj status, tvorevina opstajava mada, iskreno rečeno, a što niko neće javno da prizna, to i nije država, to je nešto u tranziciji iz čega bi jednoga dana, ako Bog da, tek trebalo da se ispili nešto što će uz puno nege, ljubavi, volje i masovnog zalaganja početi da izrasta u državu. I mada se mediji trude, iz profesionalnih i nekih drugih razloga, da situaciju predstave u nekom drugačijem, reklo bi se lepšem svetu, statistički stručnjaci bi to sasvim drugačije naslikali, pretpostavljam. Ali, koliko mi je poznato, statistički stručnjaci se ne oglašavaju, jer onima koji su preživeli susret sa statističkim podacima to verovatno nije dozvoljeno. No, sagledavanje suštine tranzicije nije moguće bez susreta sa brojkama, bez učestvovanja u tom svojevrsnom numeričkom spektaklu koji je ubitačniji od svake umetničke forme strave i užasa.

Čak i potpuno anonimni, a da ne govorim o vrsnim poljoprivrednim stručnjacima, kažu kako bi ova tranziciona tvorevina u rukama nekog normalnog vlastodršca mogla da hrani oko 80 miliona ljudi. Ova ovakva nije u stanju da hrani deset puta manje, zbog čega u potencijalnom izobilju milioni gladuju, a ima i onih koji bukvalno umiru od gladi. I to bi već bilo dovoljno za šok od kojeg svako normalan doživljava stres karakterističan za delimični, ako ne i potpuni, gubitak patriotskog zanosa, bez obzira da li se radi o naciji lendova ili političkih dunstera. Ipak, da pomenem samo još neke od statističkih stavki. Kažu stručnjaci da u eri potpune legalizacije seksualnih kontakata svih orijentacija i stilova u ovoj tvorevini 4.700 neoženjenih junoša šamara majmuna u nerazvijenim područjima, takozvanim vukojebinama. Uz to idu sablasno pusti gradovi, neobrađeni pašnjaci, prazne kriminalno privatizovane fabrike i preduzeća, otpušteni radnici, prekinute trudnoće, umrli, nerođeni i mrtvorođeni, samoubice, zatvoreni, narkomani, oboleli od raka i depresije, zaduženi, gladni, nevakcinisani, pušači, bogati, poskupljenja, procenat inflacije, zaduženje države, odliv mozgova, a uz to i sve ostalo. Kada se pored svake od pomenutih stavki upiše broj ili procenat, tek tada slika sveopšteg rasula postaje jasna, a situacija, na žalost, potpuno bezizlazna. Eto, to se zove tranzicija. I je li to ono za šta je ovaj narod glasao i decenije života straćio na borbu za demokratiju, pitam se gotovo sumanut od očaja, i opiva, kao jedinim i najvećim demokratskim tekovinama, uz tenis i tenisere, dakako.

Ali, imali smo demokratske izbore, zar ne?I, bi šta bi! Pobediše ovi i dobismo to što imamo, a što objektivno niti je proizvod volje biračkog tela, niti ičemu išta vredi. Pobediše ovi sa onima iz one nesvarene Srbije u nedrima, kao sa gujom ljutom.

Nismo tada znali da smo izglasali one za koje ne samo da nismo glasovali, već ni avaza nismo davali osim u psovkama, kletvama i prisećanjima koja su počinjala sa "Pu, daleko bilo". Miloševićeve perjanice iz potaje, povampireni ljuti krkobabi, babokrci, ložači ugljena pod palmama, ratnohuškači, profiteri, prevaranti, obmanjivači, lažovi...sve ono za šta se mislilo da čami u svojim pokajnicama čekajući svoj red za lustriranje najednom je izronilo na svetlo dana kao u vreme najstrašnijeg bezumlja i preuzelo vlast

Preslikavajući ovu šemu nove vlasti, takozvane koalicije na republičkom nivou, počelo se sa nasilnim dovođenjem istih i po lokalnim skupštinama ojađenih takozvanih gradova u unutrašnjosti, tim slepim i tankim crevima srbijanskog puta ka Evropi. I svega tu ima, samo nema elite, ućutala se elita, distancirala, povukla u tihovanje prepuštajući vođenje države hiperaktivnom premijeru i njegovim idolopoklonicima.
A jednoga dana kad budu počeli da uvode pingvine u skupštinske sale, kada foke i tuljani budu sedeli u upravnim odborima i direktorskim foteljama, znaćemo da je demokratija konačno i definitivno stigla i na ove naše teško shvatljive prostore. Bićemo u Evropi, baš onakvi kakve su nas i želeli.

Ivan Rajović