„Lijepa naša“ i kraljevski muk

„Kraljevčani odćutali himnu“ i to ne bilo koju, već „Lijepu našu“. To je vest koja je „zapalila“ internet, obišla svet i do kosmičkih visina odaslala sliku ovih čestitih ljudi koji već decenijama vegetiraju u takozvanom „slepom crevu“ Srbije. Za neupućene, dogodilo se to na otvaranju Dejvis kupa u Kraljevu, a gde bi drugde, početkom marta. Dogodilo se to na isti dan kada su neki hrvatski mediji preneli vest da je sportski spektakl svetskog značaja izmešten iz prestonice u „blatnjavu vukojebinu sa oko šezdesetak hiljada ubogih kreatura koje vegetiraju u vremenu koje je tu zaustavljeno tačno pre pola veka“. Zona sumraka iz vizure novopečenih Europejaca. Na žalost, sasvim pogrešno, budući da u toj „kaljuzi“ skoro toliko ima samo izbeglih, prognanih i raseljenih, a pre pola veka to je bio jedan od ekonomski najmoćnijih gradova bivše nam domovine. Osim toga, Kraljevo je tada važilo i za jedan od najčistijih gradova, bar u smislu bukvalne kolektivne  higijene i odnosa prema smeću.   

No, dobro. Dakle, u zemlji gde i narodni poslanici, braća po krvi, ali ne i po sebičnosti, jedni druge oslovljavaju sa stoko, đubre, govedo, jebaću ti mater posle replike i drugim sličnim kvalifikacijama sasvim u duhu maternjeg jezika i političke korektnosti, dogodilo se da takozvani običan narod (ako je verovati medijima) dostojanstveno, ćuteći i sa dubokim poštovanjem proprati intoniranje hrvatske himne pred „očima“ kamera čitavog znatiželjnog sveta. Hrvati su bili zgranuti, a čitav svet u šoku. Niko da zvizne, pisne, jaukne, baci petardu, zaškripi bar socijalnim zubima, niko da vikne ni „U“ od uaaaaaaa! Muk, pažnja i aplauz. Samo nama –Srbima, a pre svega Kraljevčanima, to je bilo sasvim normalno, čak bi se moglo reći uobičajeno. Jer, naviklo se u ovom gradu da se ćuti, i na mnogo težu muziku.

I tako su Kraljevčani, taj vredni ali pretežno besposleni narod, zahvaljujući nepogrešivom izboru i vizionarstvu organizatora, ušli u istoriju i pokazali svima šta je sportski duh, tolerancija, kultura, kako se dočekuje „ljuti“ protivnik i kako se ćutanjem može glasno progovoriti na srpskom, da te čitav svet razume. Zadivljujuće! Dogodilo se nešto što retko ko može da shvati, a još teže da objasni. Slučaj bez presedana kakav još nigde nije zabeležen u novijoj istoriji sporta. A sport je, kao što znamo, postao šou-biznis u kojem se „valja“ najveća lova. U skladu s tim i sve ono što ga prati, daleko od obrazaca čovečnog ponašanja, svodi se na ikonografiju i koreografiju koja ima svoju svrhu čiji je krajnji cilj, naravno – lova. Osim toga, sportski tereni, i ono što se na njima dešava, postali su idealne pozornice za manifestaciju ideološko-političkih interesa pojedinih grupacija i pojedinaca. U tu svrhu koristi se sve, od zvižduka, transparenata, duginih boja preko psovki, sitnog novca, upaljača, baklji do dronova i masovnih krvavih obračuna navijača. Nisu li sva vrhunska takmičenja zapravo događaji „visokog rizika“ sa direktnom pretnjom državnim sistemima i vladama, u krajnjem slučaju? Ili bar jasna poruka socijalnog nezadovoljstva i nacionalističkog fanatizma. Zar u tom i takvom kontekstu, kako su nas naučili ideolozi Novog svetskog poretka, i zastave i himne ne postoje da bi se po njima pljuvalo i da bi im se zviždalo? Zar i ambasade ne postoje da bi navijačke strasti kulminirale paljenjem, a ne zasipanjem cvećem i Mocart-kuglama? I sve je to prihvaćeno kao „civilizacijsko dostignuće“ demokratije u kojoj živimo, nezaobilazna i, moglo bi se reći, suštinska karakteristika novog doba koje karakterišu i mnogi drugi logici teško shvatljivi pogledi glede tolerancije iz ugla podanika banana-država. Ali, valja nama u Evropu, a to podrazumeva i poštovanje dostignutih demokratskih vrednosti u koje neosporno spada i ova o kojoj bi Kraljevčani tek trebalo da uče. 

Jer, kako se pokazalo,  još u pretprodaji karata za pomenuti spektakl bilo je nekih „propusta“. Samo toliko da živi, originalni Kraljevčanin ni pod „tačkom razno“ nije mogao da se dogodi u sali, za razliku od, recimo, hrvatskih navijača kojima je to bilo omogućeno. Osim njih, političkih moćnika (lokalnih i državnih), izabranika gradskih otaca i stotinak vlasnika karata u slobodnoj prodaju, publiku su činili uspešni Srbi iz rasejanja. Oni su, kako nam je saopšteno, dovedeni tu da bi potom investirali u projekte i pomogli oživljavanje umirućeg grada, kao patriote i humanisti, što će se tek videti, kako kažu pragmatični i odgovorni ljudi iz lokalne samouprave.  Sve neki fini, otmeni, apolitični i tolerantni ljudi, primereno sportskom događaju prevashodno modernoj aristokratiji i namenjenom. A, gde su ti Kraljevčani, pitam se pitam, kad ni meni, kao novinaru, nije dozvoljeno da uđem u salu na tri minuta, dan pre otvaranja?

A šta bi bilo da su karte bile dostupne takozvanim običnim ljudima ili nekima od 15.000 nezaposlenih koji se smucaju ulicama u potrazi za hlebom i smislom života? Ili nekima od onih koji su ovde našli utočište pred olujnim bljeskom domovinskog rata? A njih je na hiljade, kao i onih koji su učestvovali u raznim ratovima na prostorima sadašnjeg regiona? Zar je trebalo omogućiti prisustvo onima koji su posmatrajući skakutavu lopticu-skočicu u svojoj već zatamnjenoj svesti mogli da osveže sličice na NDH, Jasenovac, Pavelića, mržnju prema ćirilici, svojatanje Tesle, na onaj neugasli animozitet velikog broja Hrvata prema svemu što je srpsko i mnogo drugih stvari koje prate suživot dva nekada bratska naroda? Nije, naravno.  Kako bi, pitam se samo, ista stvar prošla u Daruvaru, Čazmi, Našicama, Kutini ili nekom drugom manjem mestu u Hrvatskoj, da ne pominjem Ogulin i Viroviticu?

I zato se postavlja pitanje, da li je Kraljevo pokazalo celom svetu kao bi trebalo da se navija ili je u pitanju nešto sasvim drugo, potpuna pomirenost sa postojećim stanjem u kojem, kao se čini, osim te duhovne čistote i gostoprimstva, nikakve borbenosti i volje za životom više i nema. To se u psihologiji zove stupor. Stanje u kojem pacijenta savršeno boli polni organ za sve što se oko njega događa.
Ali, bilo kako bilo, ne može se osporiti da je baš iz Kraljeva odaslana poruka čovečanstvu da ovo u čemu živimo i nije baš idealno, da može mnogo bolje, lepše, čovečnije, čak i mimo očekivanja i što je najzanimljivije – ćutanjem, nemim pozdravom himni protivnika. Uostalom, koliko god nekima bilo čudno, moglo bi se reći da je sve ovo i primereno gradu koji u svom grbu nosi transparentnu poruku „Nama dobro, a nikome zlo“. Doduše, većina Kraljevčana već decenijama ne vide ništa dobro od života, a o zlu je iluzorno govoriti i, što je najgore, sve ga je više i ne vidi mu se kraj. Zato bismo i ovo što se dogodilo u Kraljevu mogli da smatramo  skromnim doprinosom suživotu, baš zato što je, kako se pokazalo, nemo slušanje himne protivnika senzacija svetskih razmera, a pokolji na stadionima tek uzgredne sportske vesti bez kojih sport ne bi ni bio to što jeste, a i svet.

Ivan Rajović