Nacionalni heroji i heroin nacionalne hrabrosti
Sloj pepela spaljenog vremena još je tanak, užas zločina preveliki, vraćanje kazaljki sećanja, dakle, trivijalno...
- E, jesi li čuo, juče u Centru za socijalni rad debil smrskao kamenom glavu ženi u prisustvu deteta!
- Ako!
- AKO!?
- Pa, on je Srbin!
- Kakve veze ima to što je Srbin?
- On je Srbin, a ona je Hrvatica, kurveštija...
- Aaa...
Kažu da psihopate čine samo 1% svetske populacije. Ako vam je, kao u ovom fiktivnom dijalogu, trebalo manje od 10 sekundi za prelazak od "AKO?!" na "Aaa...", onda je svakako taj broj mnogo veći. Činjenica da je na ovim prostorima zatrovanim ratom procenat "normalnih" drastično smanjen propagandom, ovih dana je ponovo bačen u fokus preliminarnom haškom presudom Ratku, srpskom heroju.
Stav "Haški sud - antisrpski" je sistematskim uzgojem medijske propagande Službi koje nisu odbranile ni jednu državu (ili ideologiju) koju su branile (ali su pri tom očuvale svoj privilegovani status) je postao opštepoznata činenica. To što bi, po istom kriterijumu, pravosudni sistem Srbije bio "anticiganski nastrojen" po broju presuda za džeparenje i prosjačenje... E, pa to nije isto! A ako broj saobraćajnih prekršajnih presuda uzmemo za kriterijum, onda ispada da su vozači u Dudulajcu neuporedivo bolji od onih u Beogradu! Pa, tamo je, u zadnjih 10 godina zabeležen samo 1 slučaj pogibije za volanom... Istina, u traktoru, istina u pijanom stanju, istina na mnogo zajebanoj kosini njive...
"Ratko Mladić, srpski heroj" je (uz ostale "srBske" heroje - Karadžić, Sloba, Šešelj...) postala parola koju balavi navijači skandiraju po stadionima, pijani alkosi žvalave po kafanama, a naci-eLiterosi razvlače po netu. Nacionalna literarna (nadri-)elita piše članke o herojima koji su do tog statusa došli pojavljivanjem pred kamerama i vazelinskim titranjem genitalija od strane sledbenika. Umesto da status heroja steknu jurišanjem na bunkere ili žrtvovanjem sopstvenih života oni su gebelsovskim ponavljanjem kombinacije "ime-heroj" stvorili virtuelnu stvarnost nacionalne mitologije. Decenijama sam na svaki pomen "Mladić-heroj" (ili Sloba, Šešelj, Karadžić...) postavljao pitanje - A znaš li, prijatelju, ko je Milan Tepić?
Naravno, nailazio sam na - muk! Zvanični mediji su Milanu Tepiću (A?) posvetili 2 minuta TV dnevnika neke davne 90-i-neke. Milenku Pavloviću (A?), eventualno, neku specijalnu emisiju 1999. Kada je u mome gradu ljigavi predratni političar Dragiša Cvetković (poznat po paktu sa Hitlerom i vazelinskoj poslušnosti Karađorđevićima) dobio kilometarsku ulicu, Milanu Tepiću su dodelili - sokače od pedesetak metara.
Dakle, da se vratimo na trenutno aktuelnog Ratka Mladića. On, čije se herojstvo sastojalo u streljanju zarobljenika, bombardovanju civila, prisilnom menjanju tufni "leopardovog krzna" na karti nacionalnog sastava Bosne, imao je šansu da jednim hicem u slepoočnicu trajno obezbedi sebi ime u kolektivnoj svesti srpske deseteračke mitologije. Istina, iste one u kojoj je Marko Kraljević (inače turski kvisling!) "najveći junak", a Vuk Branković "izdajica" (uprkos dugogodišnjoj borbi protiv Turaka!). Naravno, Ratko, budući da je njegovo "junaštvo" produkt medijskog spinovanja a ne ličnog integriteta nije imao "srčku" (ili međunožne visuljke) da to i uradi.
Ustvari, u univerzumu medijske propagande, lična hrabrost i nije neophodna da bi neko bio heroj. Dovoljno je da se dovoljan broj propagandista angažuje na medijskoj promociji nekog proizvoda. "Moje belo nije tako belo" ili flašica američke šećerne vodice koja donosi ljubav i sreću su, uz dovoljnu minutažu, dovoljni za povećanu potrošnju nekog proizvoda.
A uz višedecenijsko ispiranje mozga amnestijom nacionalne bezgrešnosti, apsolutno je nebitno da li je mozak neke žene (ili deteta) prosut kamenom, kundakom ili vojničkom cokulom. Ustvari, najbolje je da je to urađeno ciglom... Na primer, onom koja je poletela zbog eksplozije granate ispaljene iz Mladićevih haubica na Sarajevo.
Jer razlika između heroja i ratnog zločinca je vidljiva već na prvi pogled... Heroji uvek imaju naše oznake na uniformama.