Od neolita do nedraga

Završi se i ta tragikomedija, glasalo se za prijem samozvane (a uveliko priznate) države Kosovo u UNESKO (UNESCO). Nedostajalo je tri glasa do neophodne dvotrećinske većine, što je, razume se, ogromni uspeh mudre spoljne politike našeg Premijera i njegovog Ivice.

Ta dva brata su bila uz skute vlasti  i onda kada se neumereno srbovalo, kad se obožavao drugi genijalisimus i njegova mudra politika koja nas je i dovela dovde. Od Velike Srbije, bahatog škrabanja granica bez smisla za realnost, bolesnog samoljublja, vozdizanja vaskolikog SrBstva u nebesa, do potpunog razočaranja, doslovnog razapinjanja nacije između tih, nekada temeljnih, uporišta.

Danas živimo u samopreziru poraženog. Nacionalistička retorika svodi se na igru simbola kojima se ne zna stvarna vrednost i značenje. Šta napaljenom klincu od osamnaestak godina može značiti Mileševa ili Dušan Silni? To su prazne reči, besmisleno mantranje magijske formule za fudbalske utakmice.

Druga krajnost je potpuno potiranje sopstvene istorije, kulture, vrednosti i dostignuća, pa će se, aršinima savremenog doba, car Dušan posmatrati kao surovi klerikalni oceubica koji je vodio nepravedne i osvajačke ratove, a Mileševa kao verski objekat nastao zahvaljujući sistematskom ugnjetavanju naroda i kršenju ljudskih prava.

Jedan poznati naučnik društvenog usmerenja žestio se, nedavno, što se na časovima maternjeg jezika obrađuje takav prežitak poput pesme Uroš i Mrnjavčevići. „Znači, brate“, veli on, „Uči nešto korisno, kome još trebaju Uroš Nejaki i kompanija?“

Došli smo dotle da se iz korita, uz prljavu vodu, nemilosrdno izbaci i beba. Niko više ne želi da ostane u ovoj zemlji, niko više ne misli da je ovde išta vredno čuvanja, negovanja, spasavanja. Oni kojima su usta puna rata, krvi i tla, sigurna sam, vole je ponajmanje i jednake su štetočine kao i oni koji joj odriču svaku vrednost. Hoćemo li dozvoliti bubašvabama da je pojedu do golih kostiju? Hoćemo li im dati Kalemegdan, Savamalu, fruškogorske manastire, Zasavicu? Đavolju varoš, Taru, Studenicu, Miroslavljevo jevanđelje, Hasanaginicu, Lepenski Vir, Đerdap, dinarsku brvnaru – sva ona neverovatna bića srpske demonologije, slavu, rakiju, požegače i kožare, mobu, uzov i zvanicu, gostoprimstvo i širinu seljaka i kosmopolitizam Beograda? Hoćemo li im dati ćirilicu, heroine poput Nadežde Petrović, Drage Ljočić ili Milunke Savić, naučnike, humaniste, Cvijića, Veselina Čajkanovića, Miku Alasa, Milutina Milankovića, Pančića, Miloja Vasića, Tihomira Đorđevića,  Vuka Karadžića ili obične ljude, so zemlje, koji su radili, rađali se, rasli, bolovali i umirali na ovom istom tlu?

Hoćemo li reći da je sve to nevažno i preživelo u ovom vremenu koje ljude i stvari meri samo u zavisnosti od toga kakvu korist donose? Je li naša prednost u tome što smo sramno jeftina radna snaga? Da vredimo samo kao roblje, mi, gubitnici, kako reče vrli Premijer, neradnici koji samo traže nešto od njega i države (koja je, po svemu sudeći, njegova prćija)? Hoćemo li, dakle, pustiti njih da nose i muštuluk, a decu instruirati da postanu kontroverzni biznismeni ili starlete, ili da se učlane u SNS, da plate za diplomu i posao, da beže preko čim brucaju i da ugase svetlo kad izađu, jer ovo je šupak Evrope, ovde 'leba nema, ovde samo drač i pirevina raste, ovde samo najgori opstaju?

Od neolita je ovo tle stalno naseljeno! A mi ćemo da pustimo da arheolozi budućnosti iskopavaju neuništive silikonske umetke, ili neke buduće tehnološke bisere koji će, recimo, omogućavati neometano disanje unutar nečijeg čmara ili transponovanje govana u jezik?

Ma ne dam im, bre, ne dam, za inat! Ne dam im da me poraze! Čitaćemo Uroša i Mrnjavčeviće dok deca ne ukapiraju taj anahronizam: „Ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga“. Postoje zakoni koji su večni i jači od lokalnih moćnika i trenutne gnusobe. Ne moramo ih nazvati božjim. Postoje vrednosti od kojih se ne odstupa. 

Iva Radović