Ćevapi na udici za pecanje glasova

Mada to često govorim, nije na odmet da ponovim: demokratija je sistem u kome lažovi vladaju naivnima. Ujedno, to je i jedini sistem u kome prevareni lako mogu da isprave svoju grešku. Zato odnos između političara i birača često podseća na odnos pohotnog delije i naivne i nevine šiparice. Naravno, pre pravog odnosa (latinski coitus) predigra u kojoj muške laži vlaže ženska očekivanja (tzv. udvaranje) može prilično da potraje. U politici to se zove „predizborna kampanja“, u muško-ženskim igrarijama to mu dođe „muvanje“. A kao što se neke ženske pale na ljubavne izjave, neke na „rolex“-kopiju i imidž lovatora, tako se i u politici neki primaju na apstraktne žvake tipa „nebeska Srbija“, neki na bajkovito vreme „samoupravnog socijalizma“, a neki na teglicu vitamina, pocinkovana obećanja i šaku evrića.

Iako političari pokušavaju da od svoga posla prave nekakvu mističnu veštinu dostupnu samo prosvećenoj eliti, pecanje glasova je, suštinski, vrlo prosta operacija.

Na primer: nesigurnima u sopstvene, individualne vrednosti dovoljno je na udicu staviti kuglicu svete srpske zemlje uvaljanu u krv predaka. Jbg, ja znam da sam niko i ništa, ali pripadnost čoporu u kome su Tesla, Nole i Obilić, mora da ima nekakav pozitivan efekat na moju malenkost (bilo u cm, ATP poenima ili IQ jedinicama). Takođe, ako niste baš sigurni u bezgrešnost rođene žene, pomenuta svetost zemlje – uz progon opaljenih bliskoistočnih Banderasa i obdarenih afričkih Uglješa – drastično pojačava samopouzdanje onih koji se samozadovoljavaju desnicom.

Onima koji, zavaljeni u fotelje, gledaju američke serije i čeznu za „zapadnim vrednostima“ (bilo sa oznakom „$“ ili „€“), mamac su plave krave i žute pčele. Njihovim ukrštanjem dobijaju se leteći mutanti koji nas, uz „sunce ovog neba“ zasipaju kišom meda i mleka za koju je dovoljno otvoriti usta i progutati poput predizbornih obećanja: prijemom u EU Srbija će postati Zemlja Dembelija.

Naravno, tu su i oni koji se iz svojih dedinjskih vila bore za radnička prava. Pri tom nas ubeđuju da je lanac robovanja Karićima i Miškovićima neuporedivo lakši od bukagija robovanja nekakvom anonimnom vlasniku Lidla ili Telenora.

Na kraju, onima koji veruju da se koridori i fabrike materijalizuju voljom Velikog Vođe (a ne gramzivošću kosookih bankara i preduzimača), priča o „veličanstvenim uspesima“ je mamac koji, evo, već deceniju mami racionalni deo sledbenika kulta Aleksandra Put(in)ograditelja.

Dakle, ako zanemarimo prelazne oblike i marginalne šibicare, šta je zajedničko svim pomenutim žvakama? Pa to što svaka svom delu političkog stada nude nešto! I to nešto lepo... „Lepa reč gvozdena vrata otvara“, a laži zbog kojih bi trebalo da skliznu gaćice sa biračkog tela nalaze se u ukusnoj čokoladnoj TV bombonjeri sa slikom hepičastih pinkanterija na omotu.

Otkud onda, aman, ćevapi od ljudskog mesa na švedskom stolu političke ponude?! Nastup Velikog Vlasnika Institucija Srbije (u udarnom terminu, na jednoj od televizija koje drži na povocu) bio je šok za svakog normalnog gledaoca! Umesto uobičajene šizoidne mućkalice („ja – najveći“ i „ja – sirotan“) 17 puta nam je servirao morbidnu roštiljsku smesu od žrtava kriminalnog klana!

Kako je prosečnom građaninu Srbije prelazak ulice van pešačkog prelaza neuporedivo opasniji od narko-mafije, postavlja se pitanje – otkud tolika opsednutost našeg Vrhovnog Komandanta Zvicerima, Belovucima i sličnim krimosima? Čak i kao estradno kurčenje?! OK, on može da glumi heroja dok pokazuje baricu straha ispod ministra vojske/policije, ali valjda arsenal onoga što država redovno demonstrira na Pasuljanskim livadama neuporedivo nadmašuje arsenal svih „žestokih momaka“, od Arkana naovamo. I čemu pancir kada brigada snajperista i bezbednjaka pokriva sve moguće lokacije atentata?

Ali, vratimo se na ključno pitanje: otkud sada „ćevapi“? Pogotovu zato što su pominjani sa toliko bolesno-sladostrasnog žara! Psihopate čine oko 1% populacije, Vučićev rejting je neuporedivo veći. Zar će zarad šačice psihijatrijskih pacijenata žrtvovati gomilu normalnih sledbenika? Bilo leskovačkih roštiljdžija, bilo mesožderskih meraklija kojima je svojim nastupom ogadio zadovoljstvo?

Sve do sada je njegov marketing bio visoko profesionalan i vrhunski odrađivan. Lepak za levake i desničare, urbane i ruralne, nepismene i školovane,  ravnomerno je razmazivan po medijskom prostoru domaće političke scene. A onda – ćevapi, ćevapi, ćevapi...!

Da nije – pu, pu, dalekobilo – višegodišnji, samopregorni rad, bez dana odmora, počeo da ostavlja posledice? Možda bi Najvredniji i Najhrabriji trebalo ipak malo da odmori? Dan, dva, mesec, godinu...? Ne, nikako na sunce! Ali neka banja, vitaminčići, pivce za živce...

Ili nešto jače? Budući da je svemoguća i nesmenjiva, Glava Srbije postala je previše dragocena, tako da bi njena bolest ugrozila svakoga od nas. Jer, ne zaboravimo, ovde, na Balkanu, od biračkog tela ne prave se ćevapi, nego – topovsko meso!