Fejsbuk-postovi i kljukanje biračkog tela

Sećate li se ono pre 4 godine kad je Tramp izgubio izbore, a postao predsednik? Čekaj… Tramp izgubio izbore? Pa, da! Bez obzira na to što je ukupno imao skoro 3 miliona glasova manje, posredni, teritorijalni izborni sistem obezbedio mu je pobedu, jer glasovi iz nekih federalnih jedinica (jel to neko pomenu SFRJ?) bili bitniji od drugih. Na primer, na biralištima u Pensilvaniji je osvojio samo 0.7% više glasova lokalnog stanovništva, ali su se oni brojali preko 7% u pobedničkom zbiru.

Ali, zajemarimo tupavi amerski izborni sistem u kome jedna Penisilvanija može da nadtrti ostatak biračkog tela. Ono što se dogodilo u toj kampanji – i neki mesec ranije, vezano za Bregzit – iz korena menja sam koncept tradicionalne demokratije. Naime, tada je prvi put, umesto standardnog predizbornog marketinga (mitinzi, spotovi, bilbordi, flajeri), odrađeno visokotehnološka obrada mozgova birača. Društvene mreže omogućile su raznim zlonamernim sajber-njuškalima da, rčkajući po privatnim podacima ovčica iz Fejsbuk stada, odrade dubinsku analizu njihove vune kao i da optimizuju makaze za njihovo šišanje. Dokazano je da desetak lajkova omogućavaju algoritmima da vas bolje kapiraju od od kolega sa posla, a da posle par stotina kliktanja softver bolje zna šta mislite od rođene žene. Tako su mentalni hirurzi iz nekakvih Analitiks kompanija servirali na tacni Trampovom predizbornom štabu strukture ličnosti svakog potencijalnog birača, omogućili im da nanjuše njihove strepnje, osete slabe tačke… I raspale po njima rafalima ciljanih poruka. „Glasajte za njih i ostadoste jadni, goloruki bez oba kolta, vinčesterke i heklera“ pisalo je na fejsbuk zidovima onih kojima je sloboda posedovanja oružija vrhunac lične slobode. Onima koji sumnjaju da im se žena loži na Banderasa stizala su redovna obaveštenja kako će Trampov zid na Rio Grande da ih spasi od najezde latino-ljubavnika sa isukanim mačotama uz kohones grandes. „Psihografsko ciljanje“ u kritičnim regionima učinilo je svoje i tako je Tramp dekorisao Belu kuću Melanijinim slovenskim šarmom.

Dok na Divljem Zapadu haj-tek analitičari nastavljaju sa usavršavanjem hirurgije preciznog seciranja individualnih mozgova, u našim političkim kasapnicama i dalje se primenjuje tradicionalno, masovno tranžiranje javnog mnenja masivnim medijskim satarama. Raznobojni bubrezi patriotizma i nacionalne ugroženosti, junačke grudi predaka i kobasice punjene smrdljivim otpadom političkih protivnika servirane su na švedskom stolu balksanske politike, pa ko šta voli – nek izvoli. Razlika između individualnih sajber-mamaca za somove na Zapadu i sredstava masovnog pomora za domaću vodenu (ili se kaže vođenu?) faunu je upravo u neselektivnosti ciljanja. Kašikare zafrljačene u mutnu žabokrečinu uvek nalove više somova od udica. A odjeci eksplozija – „svi oni lopovi“ ili „svi oni izdajice“ – toliko su se trajno urezali u našu svest da više i ne tražimo od svojih lovaca da bar bace neku slatku šarenu lažu političke poruke.

Čekaj, možda preterujem? Daj da bacimo pogled na to šta nam se nudi kao mamac…

Najpre, ma koliko „veličanstvena pobeda nad koronom“ zvučala kao moćni afrodizijak ljubavi prema vladaru, ona se ipak ne potencira previše. Ne samo zbog toga što, kao što se nedavno pokazalo, „ne se znae, virus igra“, već i zato što je pandemija donekle urušila sam koncept Svemoćnog Vođe. U zemlji u kojoj se sve, od koridora do privrednog procvata, događa voljom Njegovom, pomor stanovništva i prebacivanje odgovornosti na ljude iz struke smanjilo je u očima voždoverujućih sjaj Njegovog oreola. Još ako znamo da mu se razboleo čak i rođeni sin, onda džaba ti pričest sendvičima…

Da upotrebljivost religije kao „opijuma za mase“ ipak nije ovde iščezla u dimu spaljenih bogomolja (ratna i posleratna piromanija) pokazuje i nedavno crnogorskolitijanje i ćorkiranje. Crkva koja je ćutala kada su crnogorski komesari jahali popove ili kada se crnogorska država osamostaljivala, naprasno je digla glas kada joj je neko dirnuo u ovozemaljska dobra. A Milo, pošto je vezivno tkivo guzice (da ne velim „prkna“) i prijestola počelo pomalo da popušta –  plus mu prsla turistička sezona! –  morao je, pod hitno, da nađe zanimaciju za svoje biračko tijelo. Kakogod okončali trenutni  sukob,za prosečnog vernika u Ostroguneće biti nikakve religijske, dogmatske ni liturgijske razlikedok se bude pričešćivao kraj moštiju Sv. Vasilija. Jedina razlika biće u tome da li će njegov novčani prilog završiti kao luksuzno nemačko vozilo na parkingu ispred Beogradske patrijaršije ili Cetinjskog manastira.

U poplavi glasnih, a nemuštih političkih poruka, najbezveznija je bila ona koju je Boško Dvernik uputio svom biračkom telu. Zna se da tupavi narod ima pamćenje poput zlatne ribice. Zna se da izlapeli „narod najstariji“ zaboravlja ko mu je, pre „evropske bezalternative“ nudio Kar-Kar-Ogulin... Ipak,Boškić, potrebno je malo vjiše od 48 sati da bi se iz uloge žestokog tabadžije uskočilo u ulogu smernog isposnika. Pri tom je post na vodi (ili stiroporu) toliko ofucana fora u ovim krajevima da je i najtuplji sledbenik znao kako će se završiti. Uostalom, valjda je biračima bitno šta političaima izlazi na usta, a ne šta u njih ulazi.

Najzad, šta reći (a ne zaplakati!) za tvrdnje hokus-POKS-ova da će srpskom seljaku odmah biti bolje ako se vrati monarhija? Ili kako reagovati na izgubljenu čednost mlohavog Čede? Kako suzbiti nagon za povraćanjem kada se vidi kako bivši ekspert i ministar privrede krvavim noktima grebe političke poene po kontejnerima demagogije? Ili mu samo reći – Dosta je bilo?

Ovaj tekst bi mogao lako da potone u živo blato trivijalnosti kada bi se u njega sasula sva gomila nedoslednosti, bezidejnosti i besmisla aktera naše političke scene. Zato, možda bi umesto preganjanja bojkotaša i saučesnika, trebalo postaviti jedno neuporedivo važnije pitanje:

Aman, ljudi, koj andrak će nam uopšte političari?! Pogotovu ovakvi! Ali o tome, u nekom od narednih priloga na ovom portalu.