Go Kar i uzbunjivački blou-džob

Devedesetih, dok su drugi duvali u pištaljke, ja sam lajao aforizme i stihoklepine protiv uljeza u naše živote. Nisam tada ni sanjao da će doći vreme kada će banda raznih vulinodrecuna i šešeljofiličara ikada ponovo doći u priliku da preskoči ograde pristojnosti i ponovi upad. Ondašnja misao da su „džeparoši, šibicari i političari jedine profesije čija se uspešnost bazira na odvlačenju pažnje“ više puta se potvrdila na ovdašnjim prostorima, pogotovu u doba predizbornih kampanja. To što su ove nedelje stigle potvrde – i iz prestonice Takozvanije, i iz kanalizacije ovdašnjih televizija – samo   učvršćuje  stav da su svi političari napravljeni od istog smrdljivog materijala. Dakle, pripadnost naciji ili ideološko opredeljenje tu ne igra nikakvu ulogu. Da li će me odžepariti desnica ili levica? Ciga ili CIA? Apsolutno nebitno  sa gledišta pokradenog.

Transfer Murti-Kurti na samaru namagarčenog biračkog tela bi, u nekim normalnim državama i normalnim vremenima, bila tek usputna vest na drugoj strani Politike. Pošto je dotični Kurti bio tek „lajavi krelac“ (vođa studenstkog protesta, takoreći Čeda) koji je više pljuvao u mikrofon nego pucao iz puške, morao je (a la Vulin) da busanjem u grudi nadoknadi nedostatak prvoboračkog statusa. Dok su UČKe agresorske i žuto-kućevni hirurzi (tipa Tačidinaj) bili NATO-pešadija, mlađani Aljban je kusao poparu u srpskoj ćorci. Zato je, naravno, morao da svome biračkom telu uvali nešto veliko i kruto – Veliku Albaniju i krut stav po pitanju pregovora. Braćo Aljbanci, nisam ja dezerter koga je faćala srpska poljicija, ja sam patriota!

Ovonedeljno šiptarsko šibicarenje sa „otrovnim glasačkim listićima“ i  post-izborno muljanje, moraju, ipak, da kod nas izazovu nekakvo osećanje ponosa. Ej, ljudi, pa mi smo lideri u regionu! To je kod nas Sloba radio još pre četvrt veka, dok su mu Dačić i Vučić donosili po četvrt bureka i utrljavali vazelin! Demokraćenje narodne volje na brdovitom Balkanu je multi-nacionalni, teritorijalno neograničeni sport. To što će njihov budući premijer da navata nekog „nelistanog“ Srbina da glumi fikusa u vladi je, naravno, izvrdavanje volje srpskih birača... Čekaj... Pa zar nije Ana Digitalna premijer već dve godine, a člansku kartu većinski izabrane partije zadužila je tek kada je Kurti počeo da se kurči? Analno ponašanje u zemlji političkih šibicara nije izuzetak nego pravilo.

I dok Šiptari, primitivno, poput matorog Ljatifa, još uvek ručno testerišu trupce narodne volje, ovdašnja tehnologija pretvaranja šume informacija u ivericu za mrtvački sanduk demokratije uveliko je uznapredovala. Kombinat za industrijsko spinovanje radi punom parom: tabloidi presuju istinu u table, televizije sa naci-frekvencom štrcaju ružičastu farbu preko nje (farbajući pri tom i narod). Uz šrafciger u čvrstoj ruci Velikog Vođe, uz Ikea-princip učvršćivanja šrafljenjem (eng. screw), volja naroda dobija modernu Prokrustovu postelju jednoumlja. Srpska lista je sada osvojila 96% glasova, izbori na proleće prete da obore sve severnokorejske i Sadamove rekorde.

Uzor ozbiljnog, odgovornog i marljivog rada na izradi  šibicarskog prestola imali smo upravo onog dana kada su Šiptari izvodili svoj igrokaz. Umesto šokantnog  primera šiptarske alergijske reakcije na volju  srpskog naroda, u prvom Dnevniku imaginarijumske televizije udarna vest (u trajanju od 6 minuta) bilo je nešto što se desilo pre  (minimalno!) 12 godina! Tajkuna Đilasa zaustavio pajkan, a on se kurčio, pretio i nije hteo da plati! Sarapičkasti reporteri u večitom strahu da će omašiti volju  Velikog Vođe, potegli su podgrejanu pljuvačinu na političkog protivnika umesto da objave vruću  vest. Albanija, ona iz vremena Enver Hodže, definitivno je proširila granice…do ovdašnjeg Imaginarijuma i Sarapinog studija.

I dok smo na sarapizaciju medijskog prostora već navikli, ovonedeljni događaji pokazali su da koridori ka totalitarnom svevlašću imaju i neke druge puteve (gospodnje). Ustoličavanje Gospodara Vučića na mesto Velikog Vođe (nem. Grosse Führer) počelo je odavno, još od inaguracije. Ustav, jedna od dve knjige nad kojima je izgovorio tekst zakletve u međuvremenu je postao papir za reciklažu.  „Majn Kampf“,  biblija fašizma, u ovdašnjoj verziji nije još ukoričena.  Prodaje se svakodnevno na trafikama kao tabloidna štampa.

Ključno pitanje u ovom trenutku je: kada i kako plišana diktatura postaje čelična?

Pa, voljom naroda! Ovonedeljni događaji pokazuju i kako je lako to ostvariti. 

Protest taksista koji su blokirali prestonicu trajao je danima. A onda je radikalizacija protesta prešla u  es-en-es-izacju. Veliki Vođa je mahnuo čarobnim štapićem svoga skiptra i – stvar je sređena.

Čekaj, a šta bi bilo da su protesti taksista potrajali još neki mesec? Ozlojeđeni narod  bi plebiscitarno podržao Vođu da Vulinovim tenkovima ili policijskim (vodenim) topovima reši problem. A onda bi rasturanje i svakog drugog protesta tim proverenim metodama postalo uobičajena praksa.

Jer, očito smo već zakoračili u „vunena vremena“. Čelična vuna je još uvek fina i meka, ali više nego uspešno struže tragove slobode i demokratije sa lica ove zemlje. Hapšenje onih koji psuju Vođu, hapšenje zbog karikature u vidu mrtvačkog plakata, radovi na turanju kučine u tanjušne cevi kablovskih kanala kroz koje curka objektivnost, pokazuju da je tranzicija u totalitarizam u punom zamahu. U njemu nema mesta za pištaljke kojima pojedinci dižu uzbunu protiv zloupotrebe vlasti. U njemu nema mesta ni za pištaljke kojima narod protestvuje protiv apsolutnog vladara. Jedina pištaljka koja je dozvoljena je ona u ustima službenog lica. Ili –ahtung, ahtung! – kada označava početak policijskog časa.