Horo(r)skop – Belivuk u sazvežđu Pinka

U moru pojavnih oblika ljudske gluposti, horoskop je jedan od najbezazlenijih. Potiče od ljudske potrebe da se zvirne iza zavese neizvesne budućnosti, kao i da se za neuspeh u poslu, životu ili ljubavi, umesto sopstvenih grešaka, okrivi zločesti položaj nekih tačkica na nebu. Ako je razvratni komšijski jarac uspešno nasrnuo na venerične predele voljenog bića, za to svakako nije kriv izostanak naše sposobnosti da partnerku odvedemo u nebeske visine erotskog blaženstva, nego, naravno, nebeski nepovoljan položaj Venere u Jarcu.

Budući da sam oduvek bio opsesivni borac za istinu, sećam se jednog davnog (baš, baš davnog!) pokušaja da fanatičnim vernicama u šarene laže dnevnih horoskopa otvorim oči. Kako su u pitanju bile koleginice skromnog obrazovanja, besmisleno je bilo da im predočavam da lampa na najbližoj banderi ima neuporedivo veći fizički uticaj od dalekog Saturna, i da eventualni Jupiterijanci ili Merkurci ne mogu baš nikako da im odrede sudbinu u narednih 24h. Zato sam im predložio opkladu: ja trknem po novine, pročitam im proročanstva, a da one sutradan, svaka ponaosob, ocene ostvarenje predviđanja. Kada su mi sutra, uz kaficu, sve 3 potvrdile da im se „skoro sve 100% ispunilo“, ja im otkrijem prljavi trik: onoj što je bila Vaga čitao sam ono što je pisalo za Jarca, onoj što je Vodolija za Devicu, a Devici za Vodoliju. I da novine nisu bile jučerašnje nego prošlonedeljne.

Zašto sada pominjem ovu davnu epizodu iz doba kada sam bio običan radnik, Elektronska industrija tehnološki gigant, a država nam bila neuporedivo veća i moćnija? Ili, u ondašnjim terminima, „prva sila na Balkanu, četvrta u Evropi“?

Povod za putovanje u prošlost je bio jedan nesvakidašnji bilbord: „Srećan rođendan voljeni predsedniče“. Ono što je posle pada Berlinskog zida obično služilo za promociju proizvoda (ili povremeno za predizborne parole) vraćeno je, naprasno, u doba „razvijenog socijalizma“. Da, danas su u Nišu, a ne u Pjongjangu, lokalni partijski komesari javno štrcnuli vazelin svoje ljubavi prema Voljenom Vođi. Šta je sledeće: masovni sletovi, štafeta, proglašenje Njegovog rođendana za državni praznik? Ah, da, malopre videh, za sada samo pioniri, recitacije i horske pesmice...

Kako smo uopšte došli do toga da nešto što se u normalnim državama apsolutno podrazumeva  - dakle, borba policije protiv kriminala - odjednom postaje politička (agitprop, o-ruk…) kampanja, u rangu socijal-demagoških petoljetki? Koja je pri tom rezultat volje jednog jedinog čoveka? Da li je sprega policije, državne bezbednosti, navijačkih grupa i kriminalaca (uspostavljena 90ih upravo od strane sadašnjih političkih aktera) bila u redu, sve dok se neko u hijerarhiji nije osilio i počeo da prisluškuje Nedodirljivog? Brionski plenum bez Golog otoka?

I kako je borba za srpski živalj na Kosovu postala briga samo jednog čoveka? Da li je za njihovu sadašnju nevolju kriva samo „bivša vlast“? Ili je i pre nje bila neka vlast koja je svojim tupavim potezima dovela do ustanka Šiptara, izostanka međunarodne podrške svih velesila, od kojih su se neke utripovale da su „Milosrdni anđeo“? Možda je tada trebalo voditi „mudru, ozbiljnu i odgovornu politiku“ umesto mlataranja zarđalim kašikama?

Da li naš Vrhovni Cenzor jedini određuje šta je pogodno za TV publiku i za koji uzrast? Ubijanje i klanje je bilo u redu 90ih, masovno streljanje takođe, a granica je šta… Odsecanje glave? Ili to naš Kralj Sunce samo oseća istorijsku averziju apsolutističkog vladara prema giljotini?

Odgovore na ta i mnoga druga pitanja ne treba tražiti na nebu. Odgovor nije pisan ni u sazvežđu sa zastave EU, niti među onih 50ak zvezdica koje se viore nad najpoznatijom gerijatrijskom ustanovom u Vašingtonu (gde se potpisuju nevažeći dokumenti i dele suveniri u obliku penkala). Naša zvezda je skinuta se zastave i pretvorena u medijsku zvezdu. Zato se naš rijaliti (od eng. reality - stvarnost) ne odvija samo na Farmi,Parovima i Skupštini. Njegov najvažniji oblik odvija se na konferencijama za štampu gde jedan čovek određuje: koji će se kriminalci goniti, koji amnestirati; da li će se bake i deke (opet) zatvarati ili samo pripadnici kriminalnih klanova; gde će ići vakcine, a gde respiratori; i da li će se pre odlaska „u večna lovišta“ ići malo i na skijališta… Naravno, sve to uz dramske pauze, dirljivo glumatanje i dramaturške obrte.

Dakle, „Druže Tito, ljubičice bela...“ mirno spavaj u svojoj „Cvećari“. Posle ljubičice od 100 kila (zbog koje se išlo u zatvor), dobili smo narcisa od 2 metra zbog koga se ide u kovid-bolnicu.

A što se tiče sistematskog odlaganja „scena koje će šokirati građane Srbije, celu Evropu i svet“... Pa svaka striptizeta zna da je odlaganje konačnog razgolićavanja suština njenog nastupa. Zato, bez obzira na svu mučninu koju su ove jezive slike izazvale (slično kao „Dara“ pre par nedelja), nama s ove strane TV ekrana preostaje jedino aplauz. Da, scenaro, režija i gluma su odlični! Jedini problem je taj što će u narednih 24h među nama, statistima, biti neuporedivo više mrtvih od svih Belovukovih žrtava u zadnjih par godina. Al' nema veze, bitno da je glava na ramenima...