Kako je Kristijan G. oterao Srbiju u K. K.

Vest da je balavi štreber elitne škole pobio desetoro ljudi (uglavnom vršnjaka), a da je dan kasnije punoletni psihopata ponovio njegovo nedelo, izrešetala je razum svakog normalnog stanovnika Srbije. Čekaj! Pa to se ne događa u nekakvoj američkoj kojotojebini! U pitanju su centar Beograda i šumadijska sela!

I dok zgrožena javnost i zbunjeni pravni sistem ševrdaju između kolektivnog kamenovanja prestupnika i plemenske krvne osvete („oko za oko, zub za zub“), redno je da neko (evo, na primer, ja) proguta gorčinu u grlu, razgrne talog emocija i odgovori:

Kako nam se, aman, to desilo?

Sakrivena u močvari sarapičastih analitičara, političkih prostitutki i dokonih zapišavača fejsbuk zidova, istina je, ipak, relativno prosta:

1) 1% svake populacije su psihopate. Da li će od njih postati uspešni rukovodioci velikih kompanija, efikasni operateri na giljotinama, članovi Inkvizicije ili odlikovani dobrovoljci (Arkanovci, Azovci, Vagnerovci...) zavisi od istorijskih/drustvenih okolnosti.

2) Spoljašnji okidači tu nisu previše bitni. Milioni su gledali „Jaganjce“ i igrali pucačine, pa nisu postali Hanibali i Mensoni. Krvoločnom psihopati ne trebaju društvene mreže, dosta mu je šizofreni glas u glavi...

3) ...i oruđe zločina. S tim što nije svejedno da li u rukama ima kamu, sekiru, pištolj, komandni lanac ili crveno dugme za uništenje planete.

Dakle, sva proseravanja da nam je to „došlo sa Zapada“ i pozivanje na „tradicionalne vrednosti“ nisu ništa drugo nego besramna orgija političkih lešinara nad prosutom krvlju nevinih.  Maloletnog psihopatu nije Čak Noris obučio da bude bezosećajna mašina za ubijanje (da ne kažem Terminator), nego rođeni otac. Upravo balkanska „porodična tradicija“, u punom smislu te reči.

Takođe, trtomuđenje o direktnoj odgovornosti Vučića i ostalih pačića (Ružnić, Brnabić, itd) je totalno bezvezno. Oni to sigurno nisu mogli da spreče, njihova odgovornost je mnogo, mnogo dublja!

Jer nedavne čitulje pobijenih anđelčića i slučajnih prolaznika napisane su pre mnogo godina. Upravo u zla vremena „čituljaša“ kada je „najbolji štreber Pravnog fakulteta“ formirao svoju nakaradnu svest. Vreme 90-ih je doba kada su Arkan, Kristijan i ostali „žestoki momci“ bili idoli, kako nesrećnom ocu koji je umesto ljudskih vrednosti usadio pištolj u ruke svome čedu, tako i Velikom Vođi i apsolutnom vlasniku Srbije. Dokaz? Pa samo pre nekoliko godina On je, umesto na javni dijalog, pozivao na fizički obračun svoje političke protivnike. Ej! Predsednik države, u zrelim godinama („nabio 5 banke u guzicu“), a ponaša se poput balavog tinejdžera!

Druga komponenta iščašene stvarnosti formirana je u medijskoj sferi. Ako je cela decenija, umesto na učvršćivanje institucija, straćena na zidanje vazelinske piramide i kulta svemoći, onda je normalno  da javnost punjena TV ćevapima smatra da je za sve što se događa u zemlji odgovoran On. I dok  su tekli med kineskih (i mleko evropskih) investicija ili se raspirivao progon zlih, tajkunskih šolak-đilas-bla-bla-plaćenika, stvar je uspešno funkcionisala. Objektivno, koga, južno od Avale, zabole za nekakvu Savamalu i Beograd na vodi? Koga, iz „kruga dvojke“, briga za pomor ribe u cevima hidroelektrana oko Pirota? Šta, Ćuruvija, Stambolić, Đinđić, Oliver upucani? Ma, kuj gi šmrlja, daj, bate, jedno pivo!

Ali pomor dece?!

E, tu je kult ličnosti došao na naplatnu rampu. I to ne onu na Brnjaku! Šiptarizaciju Severa većinska Srbija će nekako preboleti, međutim, saznanje da je svaki balavi klinac u stanju da ti oduzme nešto najdragocenije (zvalo se to dete ili unuče), a da Veliki Vođa ne može da te zaštiti, dovodi javno mnenje u stanje petooktobarske odluke. Dok je Sloba slao tenkove zapadno od Drine/Dunava, bio je dobar mitingaškim sledbenicima, kada je NATO-mečka zaigrala pred našom kućom, kruna mu je neizbežno skliznula sa glave.

Naravno, danas je industrijska proizvodnja javnog mnjenja neuporedivo moćnija nego u Slobino vreme. Ali TV program u kome se naizmenično smenjuju Vođa, ubice, kurve i robijaši ostavlja u glavama gledalaca kašastu smesu. Zato nije bitno to što je „čituljaš“ jedared ušao u učionicu, on je u glave dece ušao odavno. Pucajte, deco, Kristijan drži čas! Tačnije  - onlajn TV nastavu.

I za kraj…

Da li će K. K. da završi trajno u ludačkoj košulji ili drvenom sanduku? Da li će ga neki vršnjak, željan slave, „roknuti“? Ili će mu neka ucveljena majka kiselinom u lice oduzeti vid i mogućnost da ponovi zverstva? Takav epilog ovog krvavog horora jedino ima smisao ako se nesrećna Srbija probudi, otvori oči, pogleda se u ogledalo i shvati da je konačno kucnuo čas da  vreme čitulja, čituljaša i njihovih moćnih sponzora ostavi zauvek u kaljuzi prošlosti.