Lovac na N1 i Skupština bez gaća

U doba kada je korov sadašnje vlasti tek bio semenje u debelom crevu nekih pređašnjih vlastodržaca, narod se, od čekanja u redovima za sopstvene pare kod Dafine, čekanja zejtina iz robnih rezervi u samouslugama i čekanja predstojećeg bombardovanja u skloništima, branio „neprskanim“ humorom. Vic o Slobi, Jeljcinu i Klintonu na safariju najbolje opisuje apsurd srpskog primanja na apsurdnu stvarnost kojom je (mnogo pre „milosrdnog anđela“) bombardovan putem zvaničnih medija.

Dakle – sada ide ide klasična forma tronacionalnog vica – pošli Sloba, Jeljcin i Klinton u Afriku u lov na slonove. Prvog dana ne ulove ništa, drugog dana isto, trećeg dana – ulove živog slona.

- Slobo – rekoše Jeljcin i Klinton, – mi smo predstavnici velikh sila. Dakle, mi idemo danas u lov, a ti ćeš, pošto si najmanji, da čuvaš ovog slona dok se ne vratimo.

- OK – reče Sloba.

Uveče se vraćaju Jeljcin i Klinton u kamp, kad tamo, tu je Sloba, fali – slon!

- Gde je slon? – pitaju Jeljcin i Klinton.

- Koji slon? – odgovara Sloba.

- Čekaj, pa jesmo li mi pošli zajedno na safari da lovimo slonove? – pitaju Rus i Amer.

- Jesmo! – kaže Sloba.

- Jesmo li 2 dana lovili bezuspešno?

- Jesmo!

- Jesmo li 3. dana ulovili živog slona?

- Jesmo!

- Jesmo li ti jutros ostavili plen da ga čuvaš?

- Jeste!

- Pa, čoveče, gde je slon?

- Koji slon?

Pitanje o slonovima, surli Republike Srpske Krajine ili belom bubregu i pretkomori srca Srbije otada je bezbroj puta postavljano, u raznim varijantama. Kako je vladarima neuporedivo preča apsolutna vlast nego promenljiva teritorija, basna o slonu (i nama, magarcima!) doživela je bezbroj repriza i u drugim oblastima. Evo, upravo ovih dana se odbegli slon iz udžbenika geografije materijalizuje u udžbeniku prava, poglavlje „ustavna kategorija – sloboda medija“.

Koji slon? – pitaju se mnogi, od polupismenih, zagorelih domaćica koje prate parenja u „Parovima“, pa do zrelih, obrazovanih domaćina kojima fali tučkanje Noletovih žutih loptica.

Pitanje se, naravno, ne postavlja u tom obliku. Premijerka, čiji digitus (lat. „kažiprst“) žestoko stimuliše zadovoljstvo građana zbog ulaska Srbije u 21. vek, više puta nam je objašnjavala virtuelnu stvarnost u kojoj živimo. Ne, slon nije slon, to je u stvari naš utisak, koji nikako nije pravi tvit-hit! Naša zabluda, naše zlonamerno samozavaravanje, naše odbijanje da priznamo da živimo u najboljem od svih mogućih svetova...

OK, možda je žena (nadam se da nije rodno uvredljivo?) u pravu? Možda me slepačka penzija od par stotina evra sprečava da vidim stvarnost uočljivu onima iz premijer-lige? U indiskoj poučnoj pričici slepci koji drže slona za surlu, rep, nogu ili kljove različito opisuju istu stvar. Zato, hajde da se malkice odmaknemo, bacimo crne ili ružičaste naočare i umesto pipanja u (medijskom) mraku bacimo pogled u udžbenik svakodnevne biologije.

Živuljka klasifikovana kao N1 je od same pojave na ovim prostorima bila je predmet proučavanja kriptozoologije. Ne, nije to bio ni King Kong, ni Jeti, više folklorni drekavac čiji je glas narušavao umilni horski cvrkut ostalih medijskih slavuja. Na konferencijama za štampu, umesto pitanja „Jel da da ste, voljeni predsedniče, najpametniji, najlepši i najbolji vladar svih vremena?“, počela su da se postavljaju i neka druga, neugodna pitanja. Na primer: Kako je grupa građana pod okriljem noći, uz mafijačke fantomke i saglasnost policije naprasno porušila sve nepodobne objekte? Otkud ministru pare za stan, a ako mu je stvarno poklonila „tetka iz Kanade“, kako ih je uneo kršeći propise zemlje koju predstavlja? Da li je normalno da otac ministra obezbedi profit privatnoj kompaniji na uštrb državne? Da li je „volkanje i ljubkanje“ svojih službenica primereno jednom predsedniku opštine? A pogotovu da li je to naručivanje piromanskog atentata na neposlušnog novinara?

Razlika između pravog, informativnog kanala i propagandne mašine najbolje se videla prilikom „upada zlikovačke fašističke bande“ u RTS. Jedino je N1 vršio direktan prenos šta se u stvari događa. „Pink“ (i ostali točkići u mašineriji za ispiranje mozgova) su u deliću ekrana puštali živu sliku, a Sarapini dežurni anal-itičari su gledaocima objašnjavali šta u stvari vide! Otprilike kao što su radio-reporteri u Severnoj Koreji, tokom Svetskog prvenstva u fudbalu, prenosili gledaocima kako njihova reprezentacija redom pobeđuje Japan, Ameriku, Brazil i ostale zlikovačke protivnike.

Na širokom, carskom drumu što vodi u prašumu medijskog mraka, „sloniranje“ je, pogotovu zadnjih godinu dana, bilo više nego uspešno. Trofeji tradicionalnih opozicionih medija (O2, Prva…) i kablovsko-distributivnih nezavisnih operatera krase zidove naših vladara. Safari (bez lovostaja) u kome se iz mitraljeza puca na izdajničke novinare traje neprekidno, a samo je neizmerna dobrota Voljenog Vođe sprečila linč nesrećnika čiji je mikrofon bio proglašen za atentatorsko oružje.

Pa onda odakle jučerašnja naprasna pomirljivost države prema stranoplaćeničkom, zločinačkom kanalu? Kako to da pristaje da džabe emituje disonantno škripanje u dobro orkestriranom medijskom prostoru Srbije. „Sonata za solo predsednika i hor glasnih žica podmazanih sendvičima“ je ovdašnji hit koji se godinama ne skida sa top liste. Da nije onaj telefon iz ambasade koji je, preko noći, „američku televiziju“ preselio u Luksemburg, ponovo zazvonio? Ili je već počeo izborni proces u kome vlast bira sastav Skupštine?

Jer, na kraju krajeva, Skupština više nije nikakav „stub demokratije“. Gaće u rukama poslanika pokazale su svu golotinju sistema u kome živimo. U njemu rijaliti skupštinskog prenosa i medijski mrak zahteva jednu malu, ukrasnu lampicu kao što je N1. Da li će mrski luksemburški tajkuni upecati na bačenu mrvicu? Ili će bataliti ćorava posla u balkanskoj pomrčini i otići u tri lepe Moldavije? Školski program iz osnova demokratije ne donosi osnivačima pare nego glavobolju, a suprotstavljanje državi koja ima pravne, poreske i vaninstitucionalne mehanizme za disciplinovanje lajavaca je – surlina rabota.

A onima koji se još uvek pitaju „koji slon?“, odgovor je prost:

Eno ga, odranog, prepariranog i našminkanog… Postao je deo novogodišnje dekoracije namenjene turistima iz Kine, Bugarske i Slovenije. Da, dragi gosti, Srbija je slobodoljubiva zemlja, samo što medijske slobode nisu više deo ovdašnjeg paketa.