Opančar „agencija“: Medijska napredna strategija

Svakog dana u svakom pogledu, sve više napredujemo, reče davno Slavko Štimac u filmu „Sećaš li se Doli Bel“, pa  nas to još uvek ne napušta, naročito od kako nam je ove vlasti, kojoj se ta mantra toliko dopala, da je to uzela i kao moto svoje vladavine. Čak je to unela i u naziv svoje stranke – Srpska Napredna Stranka (SNS). Mašala!

O medijskoj strategiji je reč. SNS u toj delatnosti ima bogatu tradiciju, još iz vremena kad su se zvali radikali, u vreme Šešelja i tada mlađanog Aleksndra Vučića na funkciji ministra informisanja, a sve u vreme Miloševića. To vreme se pamti po gašenju opozicionih medija, najčešće surovim novčanim kaznama, koje kažnjeni nisu mogli da plate, pa su se sami gasili – što bi rekli ono: ... a opancima ništa!*

Vidi o tome tekst „Zakon o informisanju iz 1998: Institucionalni zločin nad medijima i novinarima“, Cenzolovka, Tamara Spasić, 20.10.2020.: „Na današnji dan 1998. usvojen je „Šešeljev“ Zakon o informisanju, jedan od najsramnijih u istoriji ove zemlje, koji je poslužio tadašnjim vlastima da se brutalno obračunaju sa medijima i novinarima, drakonski ih kažnjavajući, oduzimajući i redakcijsku i ličnu imovinu. Tada su i zatvarani, dok je Slavko Ćuruvija ubijen nepunih šest meseci posle njegovog usvajanja”.

A kako su ta suđenja u praksi izgledala, vidi u tekstu  OBNOVA I RAZVOJ (Odlomci iz knjige O OPANČARIMA I OPANCIMA – Četvrti deo) – nastavak 13 (www.opancar.com, pretraživač pod – Obnova i razvoj).

Elem, dosta je vremena od tada prošlo, poraslo se pa se i uznapredovalo, a učilo se od najboljih. Imamo i mi medijsku strategiju, donetu u januaru 2020. godine pod pritiskom Evropske unije, u vreme kad smo još uvek oponašali državnu strategiju o članstvu u toj asocijaciji, po kojoj je direktno i indirektno vlasništvo države nad privatnim medijima zabranjeno. Značajno bi to rešenje bilo da je u praksi i poštovano, ali nije, jer medijski mrak – pravo na istinu vlasti kao jedinu istinu, je osnova ove vladavine, pa se od toga, u praksi, u mnogim slučajevma odstupalo, najčešće preko državne firme Telekom, koja je državnim parama, enormo visokim kreditnim zaduženjima, kupovala privatne medije i po desetostruko višim cenama od tržišne i tako posredno postajala njihov faktički vlasnik koji uređuje i njihovu programsku politiku, što je direktno suprotno važećoj medijskoj strategiji i zakonima iz te oblasti.

Vlast se na to nije obazirala i pored redovnih protesta, kako opozicije, tako i relevantnih evropskih i svetskih tela, pa je tako prema najnovijem svetskom indeksu medijskih sloboda Srbija, samo za godinu dana pala sa 79. na 91. mesto u svetu. A pošto su primedbe te vrste učestale sa svih strana vlast je odlučila da donese novu medijsku strategiju i nove medijske zakone po kojima će otkloniti taj nesklad – tako što će strategiju i propise uskladiti  sa postojećom praksom!

Radilo se dugo na tim dokumentima, onako kako to i dolikuje uz učešće i medijskih stručnjaka i opozicionih predstavnika i posao je priveden kraju – ostalo je samo da nadležno ministarstvo informisanja obavi tehnički deo posla.

I oni su to i obavili – u konačnoj verziji koja se nakon toga pojavila, ubačeni su neki novi članovi koji nisu bili usvojeni, a koji iz osnova menjaju taj dokument. Dva od tih članova su bila posebno nakaradna. Njihovu suštinu najplastičnije je javno objasnio Igor Božić, programski direktor tv N1: to praktično znači da Milomir Marić, glavni urednik tv Hepi, može da nam naredi da mi na svom programu emitujemo njihovu emisiju Ćirilica i da im to platimo – ako se ne dogovorimo o ceni, cenu će odrediti REM-regulatorno telo za elektronske medije, na  čijm je čelu, kako je poznato, čuvena Olivera Zekić.

Rešenje toliko nakaradno da spada u viceve iz najniže kategorije kao, na primer, onaj: Čovek zaustavlja vozača spačeka na Slaviji i pita ga – Burazeru, jesi li ovo sam pravio il' ti je neko pomagao. Nažalost, nije vic već naša stvarnost, kao svedočanstvo o tome koji nam kadrovi rade po ministarstvima i drugim institucijama.

Ti nakaradni članovi medijske strategije su brisani uz pomoć OEBS-a, Evropske organizacije za bezbednost i saraadnju, na njihov zahtev i uz učešće njihovih  pretstavnika, na 8-časovnom sastanku, koji je tim povodom održan, a simptomatično je to da nije saopšteno ko je te dopune naknadno uneo.

Ti članovi su brisani, ali oni drugi kojima se ozakonjuje praksa učešća države – posredno ili neposredno, u vlasništvu nad privatnim medijima je ostala – rečeno je da o tome nema razgovora, to se obrazlaže time da takva praksa postoji i na Zapadu.

Što se tiče pozivanja na zapadnu praksu, ovom autoru je poznato, jer je tamo desetak godina živeo i radio, da je, na primer, osnivač britanskog BBC-a Vlada Ujedinjenog kraljevstva i da taj medij u javnom vlasništvu. Međutim, važnije od toga je to da niti taj medij niti, koliko je poznato, drugi mediji na Zapadu nikada nisu optuživani za zloupotrebu medijskih sloboda, kakav je slučaj kod nas.  

 *U mom selu ima jedan opančar.     

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić