Opančar „agencija“: Ne dam!

Moj FB prijtelj Jovan Tamburić, predsednik vojnih penzionera Srbije, objavio je na fejsbuku: "Tako to bude kada čovek zaljubljen u sebe otme sve institucije i od sebe napravi državu. Prvo ne da Gašića, Vulina, Babića, Kokezu, Grčića, Dolovac, Zekić i Brnabić, a sada ne da ni sebe", a zatim je to i  ilustrovao izjavom Aleksandra Vučića:

„Doneo sam odluku da ne kažem ni jednu, jedinu reč, o sastanku sa predstavnicima zemalja kvinte i šefom delegacije EU u Srbiji. Smatram da je to bolje za sve.“

Ova izjava sve kazuje i tu bih mogao i da završim ovaj tekst – pogrešan čovek na pogrešnom mestu, „tražili ste gledajte“, da nije njegovih vernih pratilaca koji svaku njegovu misao  dalje razrađuju i primenjuju u praksi – ko svojevremeno u Kini misli Mao Ce Tunga, pa tako i o zahtevu sa protesta građana „Stop nasilju“ za smenu ministra Gašića.

A tim povodom, pošto se opozicija za to izborila i za posebnu tačku dnevnog reda u Skupštini, primenjen je i poseban metod, do tada ne viđen u našoj skupštinskoj praksi. Izvršenje dogovorenog – na osnovu do sada viđene pameti, ne verujem da je to bila ekskluzivna domišljatost predsednika Skupštine Vladimira Orlića, povereno je njenu, koji je to i sproveo u život. 

Prvog dana skupštinskog zasedanja kad je ta tačka bila na dnevnom redu, na jutarnjoj evidenciji prisutnosti bilo je daleko više poslanika nego što je to potrebno za kvorum. A kad je oglašen početak rada, kvoruma ni blizu – ispostavilo sa da su u sali prisutni samo opozicioni poslanici koji, kao što je opšte poznato, i da su svi toga dana došli u Skupštinu, ne bi mogli da daju kvorum potreban za rad skupštine. Poslanici vladajuće koalicije su za to vreme bili u skupštinskom restoranu ili bazali skupštinskim koridorima i predsedniku Skupštine Vladimiru Orliću nije ostalo drugo do da raspravu odloži za sutradan.

Da je Vladimir Orlić to dostojanstveno saopštio, ovog teksta ne bi ni bilo. Međutim, on je počeo javno da cinično seiri prisutnim opozicionim poslanicima u stilu – eto tražite smenu ministra, a niste u stanju ni kvorum da obezbedite, uz navođenje opozicionih poslanika kojih nema u seli, među kojima su pomenuti i oni koji su u sastavu skupštinske delegacije na putu van zemlje, onih za koje se zna da su na bolovanju, a pomenut je greškom i poslanik Zelenović, koji je na tu prozivku uzviknuo – ovde!

Sutradan, ista scena, s tim što sada predsednik Orlić poziva poslanike vladajuće većine da uđu u salu, uz novo cinično obraćanje opoziciji – Eto obezbedio sam vam kvorum, a vi ni da kažete hvala!

Za onog ko se iole razume u ove stvari komentar nije potreban. Po toj logici vladajuća većina bi mogla uvek da osujeti svaku skupštinsku raspravu, u kom slučaju Skupština ne bi ni bila potrebna. Vladajuća većina bi mogla – ko stari Grci, da sedne „ispod duda“ i objavi skupštinske odluke.

Sve ovo otvara i pitanje - ko je Vladimir Orlić? Ako je autoru ovog teksta dozvoljeno da kaže svoje mišljenje – On je najgori od svih. Obično se misli da su to Nebojša Bakarec i Milenko Jovanov, međutim ja mislim da su to obični pajaci koji laprdaju svašta po Skupštini, te da stoga i nisu posebno opasni. 

Vladimir Orlić je nešto drugo. Možete li da zamislite čoveka koji, kako piše u njegovoj biografiji, završi matematičku gimnaziju, elektrotehnički fakultet, na kome potom i doktorira – respekt, a onda ode u politiku. I to koju – „naprednu“, a radikalsku. I tamo teče političku karijeru. A sudeći po iskazanim karakteristikama – onim ljudskim, ni tamo ga preterano ne respektuju. Da nije tako, ne bi mu davali najprljavije zadatke. Počeo je da biiva zapažen kad su ga slali u političke tv kontakt emisije u kojima bi učesnik bio i neko iz opozicije, da bi u stilu Sime Spasića i njegovog megafona – a na televiziji to nije zgodno, izigravao Simin megafon – čim neko iz opozicije dobije reč on paralelno sa njim uključuje svoj „megafon“. Ovi protestuju – utišajte ovu budalu, voditelji pokušavaju – ništa. Emisija je propala, zadatak je izvršen, Vladimir je ponosan, njegovi kažu – bravo“. Nije li to blam doktora elektrotehničkih nauka.

Ostao je upamćen i po tome što je održao „spektakularan“ govor praznim stolicama u sali. Ima li pitanja – stolice ćute. Nema, konstatuje Vladimir – Zahvaljujem na pažnji! Nije računao da bi ta idiotarija mogla da zasmeta i snimatelju, koji je završnim kadrom usnimio i praznu salu.

Sa takvim kvalitetima bio je idealan za predsednika Skupštine. A tamo – opoziciji daje reč samo kad mora. Ako primeti da je neko od  opozicionih poslanika izašao iz sale, a nalazi se na listi prijavljenih diskutanata, on ga hitno proziva i daje mu reč, da bi ga potom i brisao sa liste zbog odsutnosti. U sećanju je scena iz dečijih filmova – Srđan Milivojević, opozicioni poslanik se sakrio ispod klupe, Orlić primetio da ga nema i daje mu reč, Milivojević iskače ispod klupe i uzima reč uz prethodnu opasku – Eto čime moramo da se služimo da bismo iskoristili svoje pravo da govorimo u Skupštini. Kad govore opozicioni poslanici, on matematički tačno meri vreme i prekida govornika sazvukom sirene, ne dozvoljavajući mu da završi rečenicu. Ako se ovi bune, on im izriče kazne. Ta pravilo ne važe za poslanike vladajuće koalicije. Ako mu oni opozicioni to primete, on se poziva na krunski adut – džokera, kad pobedite na izborima, možete i vi nama da radite to isto! Blago nama! Doktor elektrotehničkih nauka je uspostavio jednakost i dozvolio nam pravo da i mi budemo idioti.

U tom stilu je vladajuća većina u skupštini, u prisustvu predsednice Vlade Ane Brnabić i ministra unutrašnjih poslova Bratislava Gašića i okončala tačku dnevnog reda o zahtevu sa protesta građana – Stop nasilju, o smeni ministra unutrašnjih poslova.  Oni nisu videli ni jedan razlog za smenu ministra Gašića, a princip objektivne odgovornosti na koji se poziva opozicija – da oni već više od deset godina imaju apsolutnu vlast u zemlji, te da su stoga i dužni da snose odgovornost za ono što se u zemlji dešava, ne prihvataju.  

U mom selu ima jedan opančar.        

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Autor Dragiša Čolić