Opančar „agencija“: U čemu je razlika?

Moja draga koleginica i drugarica Jelena Pavlović je na fejsbuku postavila pitanje – Da li može neko, bez emocija, agrumentovano da mi objasni razliku između ciljeva koje sprovodi SNS i ciljeva proevropske opozcije?

Pa da se okušam i ja – u najkraćem: nema razlike, naravno svako iz svojih razloga. Nije da Jelena to ne zna  – ona samo pokušava da otvaranjem tog pitanja pokrene na razmišljanje.

Kad je reč o proevropskoj opoziciji, oni bez pogovora prate narativ koji dolazi iz Evrope, da budem još konkretniji – iz Amerike, jer kad se radi o putanju iz koga danas proizilaze sva ostala pitanja, a to je ukrajinsko pitanje, ni Evropa nema svoju politiku, već sledi američku – čak i na svoju štetu, što je za mene koji sebe i nezvanično i zvanično smatram Evropljaninom, jer sam tamo dugo živeo, pa čak i njihovo državljanstvo stekao, ogromno razočarenje.

A taj narativ se ne objašnjava nego zahteva. Ponekad drsko – uvedite sankcije Rusiji, pa onda možete računati na našu blagonaklonost i po svim ostalim pitanjima. A bogami, ponekad i drsko i bezobrazno, a najmanje diplomatsko – saopštenje ukrajinske ambasade u Beogradu koja preti „privođenjem pravdi“ našim državljanima koji su u svojstvu međunarodnih posmatrača prisustvovali izborima koje je Rusija nedavno organizovala u Donjecku i Lugansku („UKRAJINCI PRETE SRBIMA! – Kijev se zaigrao“, portal Koreni, 18 septembar, 2023.)

I naša proevropska opozicija se bez pogovora na to prima, a tu odmah nailazimo na ogromnu dilemu – kako oni misle da pobede na izborima, a izbore zahtevaju odmah i sad, ako se prema poslednjim ispitivanjima javnog mnjenja 80% stanovništva izjašnjava protiv uvođenja sankcija Rusiji. Plaši me da će i ti izbori proći kao i svi drugi održani od 2012. godine do danas, biće propuštena još jedna šansa, vođa će učvrstiti svoju vlast.

Nije li bilo uputnije, pa i mudrije, da se ujedine oko jednog jedinog pitanja – smena postojeće vlasti, a potom, kad pobede, da krenu od valjanog uspostavljanja makar i samo privremene vlasti, sa poštenim izborima za koje se vazda zalažu, a onda baviti se demokratskim finesama (svi se izdju za demokrate) do mile volje, te u takvoj atmosferi otvoriti i dileme o kojima je ovde reč. 

Kad je o onima iz vlasti reč, njihove su muke još  konkretnije – ne samo po pitanju uvođenja sankcija Rusiji, već i po pitanju Kosova. Ja sam još davno, već u uvodu avoje prve knjige – O OPANČARIMA I OPANCIMA, Beograd 2012, napisao: 

„Nisam ja ni neki pobornik teorija zavere, ali mislim da, jednostavno, to tako funkcioniše.  Držim da nam oni, u interesu tih svojih strateških ciljeva, čak i izbore kroje, a trenutno neposredni cilj im je da završe ovo sa Kosovom. Mislili su da to mogu da sprovedu sa Tadićem, koji je demokrata po meri, dok nisu shvatili da je on obična akademska zamlata, koja se uz to i primila na lepote vlasti pa, iz straha da to ne izgubi, ne sme da se zameri onima iz (tadašnje) opozicije, jer će ga oni, uz pomoć dežurnih domaćih "patriota" jednostavno pojesti. Kad su ovi iz Evrope to shvatili, okrenuli su se onim drugima. Ni najmanje im ne smeta što su to bivši radikali, Miloševićevi socijalisti, Mirini julovci – nema to veze, ovi drugi su robusniji i nisu toliko fini kao oni prethodni. Pitanje je samo, ko sme da "proguta žabu", jer svima njima je Kosovo kamen za vratom. I sad imamo apsurdnu situaciju. Oni prethodni su pali zbog Kosova. Niti su se dopadali domaćim patriotama, na čelu sa ovima koji su sada na vlasti – svaki njihov, pa i najmanji korak, koji bi mogao da bude protumačen da vodi ka nezavisnosti Kosova, oštro je sasecan svim sredstvima, niti Evropi – bili su isuviše jalovi i neefikasni i ovi su im okrenuli  leđa… Ostaje tu samo jedan problem – isuviše su oni tu nac. patriota stvorili, koji su ih ozbiljno i shvatili, pa je pitanje kako će kod njih da im prođe ta priča.”

I sad su ta pitanja došla na naplatu. Ovi sa zapada su odlučili da to konačno reše – zahtevaju i prete. Ne bi se oni libili ni da nas ponovo bombarduju, ali im ne odgovara otvaranje novog fronta u tom delu Evrope i dalja eskalacija sukoba sa Rusijom koja bi tu situaciju iskoristila da se direktnije infiltrira na ovom prostoru, a uz to ni narativ koji je je zagovaran prilikom prethodnog bombardovanja, sada ne bi odgovarao. Bio bi suprotan onome što danas zagovaraju u slučaju Ukrajine – nedopustivo zauzimanje tuđe teritorije.

Da skratim – kako će aktuelna vlast te pritiske da reši? Plaši me da će je slomiti – ne demokratskim narativom i obećanjima svelte budućnosti, već direktnim pretnjama. Vulin je tu samo probni kamen, a verovati da su ovi na vlasti puki i ubogi siromasi koji nemaju tetke po zapadu je isto što i verovati da zemlja nije okrugla. Tu je naravno i međunarodni sud u Hagu i sve što uz to ide. 

A šta je sa onima koji i dalje glasaju za ovu vlast – to su jadnici koji svako iz svojih ličnih, često i sitnih interesa – gubitak zaposlenja na primer, sve to i dalje slede.

I tu se ponovo vraćam na Jelenu Pavlović – pitanja o kojima je ovde reč nisu ni najmanje jednostavna i ona pokušava da ih otvori i natera na razmišljanje – ne samo njene (i moje) pratioce na društvenim mrežama, već i one koji bi za, to po prirodi stvari, prvi trebali i da budu prozvani. Na primer, najveću deklarisanu pamet ove zemlje – akademike, članove Srpske Akademije Nauke i Umetnosti (SANU). Kad će oni sa svojom pameću izaći u javnost, da svojim mudrim rasuđivanjem pomognu ovom jadnom narodu – koji ih debelim apanažama i plaća, da se odluči, da ne luta. Naravno, ima tu i časnih – nažalost i jako retkih izuzetaka. Ne bih ih ovde pominjao kao ni one druge koji su u ogromnoj većini.

U mom selu ima jedan opančar.        

Što on pravi dobre opanke !

Obuješ ih, popenješ se na soliter

i skočiš sa desetog sprata,

ti se razbiješ ko….., a opancima ništa!

Dragiša Čolić