Oprosti im oče, ne znaju šta rade

Ne daj Bože da se Srbi slože!

Ako je neko pomislio da će spomenik Stefanu Nemanji biti tačka zajedništva našeg naroda, ona dugo čekana "sveta" i gotovo mitska "srpska šljiva" iznikla iz naše zajedničke muke — iz ove zemlje koju je češće natapala krv nego voda — i da ćemo se oko nje bar za trenutak svi okupiti — grdno se prevario. Srbija je izgleda i rođena i predodređena da bude podeljena. Svetu u kojem dominiraju velike ideološke, nacionalne, verske, i razne druge interesne podele, mi donosimo svoju malu lokalnu deobu na najmanje dve Srbije. Loša vest: Spomenik Stefanu Nemanji je pokazao da Srbija nema zajednički imenitelj i svoju kolektivnu svetinju. Dobra vest: Broj onih kojima je lice bilo ozareno a srce puno kada su ugledali bronzanog Stefana Nemanju, daleko premašuje broj onih drugih. I baš u njivovu čast, a na štetu onih drugih "oportunista i kritičara", povukao bih jednu paralelu između Srbije danas, Kongresa u Drezdenu 1928. i zasedanja AVNOJ-a u Jajcu 1943. i poručio bih im sledeće: Potpuno ste u pravu! Srbija je danas, mnogo više Srbija — a mnogo manje Jugoslavija! Žalim slučaj. Moje saučešće.

Spomenik — Zašto da?!

Do 27. januara Srbija je bila jedina država Evrope koja nije imala nijedno spomen obeležje posvećeno svom utemeljivaču. Pazite! Ovo nije ovlaž i "na prečac" izneta konstatacija — već verodostojan podatak koji nije teško proveriti. Dakle do 27. 1. od Lamanša do Urala — u onoj Evropi za koju je Šarl de Gol svojevremeno rekao da bi uz malo sreće mogla biti najbolji kontinent za život na svetu, svaka država je — bez obzira na period svog formalnog osnivanja imala spomenik, spomen park, ili čitav grad posvećen svom utemeljivaču; svaka i sve — sem Srbije! Zato je sama činjenica — da se i Srbija napokon setila da podigne spomenik ocu svoje državnosti, nešto što treba slaviti! Sve ostalo — i to bukvalno "sve ostalo": "zašto na tom mestu, zašto od tog vajara, zašto na takvom postamentu?" — treba tretirati kao manje važno! Na kraju krajeva, mnogo pre umetničkog dela ili urbanističkog rešenja, a pogotovo mnogo pre i iznad dnevne politike, spomenik Stefanu Nemanji je omaž istoriji, znak zahvalnosti prema njenom najsvetlijem delu, ali i zalog za neku bolju, pametniju i zdraviju budućnost.

Da li će spomenik velikom županu rešiti naše svakodnevne probleme — uneti kulturu u inače naš nekulturni javni i politički život? Da li će spomenik odmrsiti našu zamršenu birokratiju — i da li će spomenik rešiti sramnu situaciju koja kaže: da se u Srbiji 2021. obolela deca i dalje leče najviše preko sms poruka? Neće! Pravi Stefan Nemanja možda bi — bronzani sigurno neće! Ipak, postoji nešto što se zove odnos prema svom korenu, svom poreklu; odnos poštovanja prema ličnosti iz sopstvene istorije koja je zaslužila samo dubok naklon i divljenje! I zato je važno, gotovo esencijalno važno, da se taj famozni spomenik desio. A to da li je Stefan Nemanja na spomeniku predstavljen  u svojim srednjim godinama ili u poznoj životnoj dobi? Da li je predstavljen sa obe ruke visoko podignute iznad glave kao Dule Savić dok proslavlja gol protiv Arsenala u trenucima kada nastaje onaj poznati "muk u Londonu" — ili je predstavljen sa ukrštenim nogama u skoku kao Saša Đorđrvić dok trojkom u poslednjoj sekundi od snova svojih protivnika pravi košmare — ili sa čvrsto stisnutom desnicom kao Novak Đoković posle uspešnog forhenda i osvojenog Vimbldona — koliko god to zvučilo ovako ili onako — možda čak i paradosalno, u ovom trenutku naše stvarnosti, i na ovom nivou našeg duhovnog, ekonomskog i svakog drugog razvoja — skoro da je svejedno! Važno je da se spomenik desio i da je tu! I po prvi put u ovom tekstu: Dobro došao kući oče!

Ipak, ipak, i još jedno veliko IPAK! Ovo je Srbija — i ovde ništa ne može da prođe bez podela, deoba, i žučnih rasprava. Na žalost, ali spomenik Stefanu Nemanji nekima očigledno smeta!? Ili, bolje rečeno: ne smeta njima spomenik — smeta im Stefan Nemanja kao takav! No, hvala Bogu i naučnicima sa instituta Cern u Ženevi na pronalasku "veba", pa pukim pregledom internet arhive možemo videti da oni koji danas imaju "nešto protiv bronzanog Nemanje", su u 90% slučajeva isti oni kojima ne tako davno nisu zasmetali spomenici Ademu Jašariju i Bilu Klintonu u Prištini, odnosno isti oni, kojima je itekako zasmetalo masovno uklanjanje spomenika Jospiu Brozu širom Srbije. I baš zbog takvih kojima je danas krivo — meni je još više milo, pa, po drugi put: Dobro došao kući oče!

No, zamislite jednu slikovitu situaciju... U kući koju je sagradio deda, na placu koji je takođe, on stekao — bludni potomci zajedno sa zetovima i snajkama odlučuju da li u nekom kutku ili ćošku te kuće treba okačiti njegovu sliku!? Prvi zaključak: Apsurdno! Drugi zaključak: Tako tipično srpski!

Ipak, Važno je nešto istaći! Oni koji su protiv spomenika Stefanu Nemanji — bili bi bez razlike protiv i da je spomenik drugačijeg izgleda, drugog autora, drugih dimenzija i da je postavljen na drugom mestu! Da je kod vajanje, primarno korišćena apstraktna umetnost, rekli bi — kako je sramotno da se spomenik takvoj ličnosti bazira na apstrakciji?! Da je za izradu spomenika izabran domaći vajar, rekli bi — da je za takav poduhvat trebalo odabrati nekog renomiranog i priznatog stranog autora?! Da je napravljen tri puta manji spomenik, i da je postavljen van Beograda, rekli bi — da minimalizam i periferija predstavljaju ruganje srpskoj istoriji?! Dakle: Ne boli njih spomenik — boli ih Stefan Nemanja, i to je jasno kao dan!

Mada, mora se priznati da se dobar deo "kritičara" potrudio da bude koncizan u zamerkama i da svoju "pljuvačku" usmeri na tri tačke: 1. Mač umesto krsta u ruci Stefana Nemanje? 2. Veza, odnosno kontinuitet novovekovne i srednjevekovne Srbije? 3. Odnos Stefana Nemanje prema bogumilima? Da ponudim kratka objašnjenja... Prvo: Stefan Nemanja sa krstom u ruci više nije Stefan Nemanja nego Sveti Simeon Mirotočivi! Naravno, da je ta opcija bila konačna, "kritičari" bi rekli da se time preti pokrštavanjem svim nepravoslavcima u Srbiji, i da je Srbija između Nemanje kao državnika koji pripada svima i Nemanje kao Simeona koji pripada samo vernicima SPC , namerno i tendenciozno odabrala svetovno lice?! Drugo: Definicija države i nacije kakvu danas poznajemo, je pre svega politička tekovina 18. i 19. veka — istina sa korenom u srednjem i starom veku. Kontinuitet novovekovne sa srednjevekovnom Srbijom, je ništa manji od kontinuiteta i veze moderne Francuske, Nemačke, Englske ili Rusije, odnosno veza tih naroda sa svojim srednjevekovnim državama. I treće: Bogumili su zaista doživeli tragičnu sudbinu — i o tome bi se dalo raspravljati. Ali, odnos Stefana Nemanje prema pripadnicima ove sekte (verskog učenja) je apsolutno isti odnosu koji su prema njima imali skoro svi  evropski vladari tog doba, odnosno ravan je odnosu koji su prema bogumilima imala i tada dva najveća evropska carstva — Istočno i Zapadno Rimsko. Ipak, nešto je simptomatično! Oni koji poslednjih nedelja ne mogu da prežale sudbinu bogumila, su isti oni koji na sav glas slave tekovine "Francuske revolucije" — a kojima opet ne smeta masovna upotreba giljotine u toj revoluciji... Takođe, to si isti oni, koji slave i hvala Sjedinjene Države sa sve Holivudom i pop kulturom — a kojima opet ne smeta činjenica da je ta "Amerika" dosta nakon "mračnog srednjeg veka" nastala na najvećem genocidu nad domicijalnim stanovništvom u ljudskoj istoriji!? Čudno ili ne?

( prim.aut. Zanimljivo da "naši kritičari" nemaju ništa protiv da većina gradova u Srbiji ima ulicu koja nosi ime po Džordžu Vašingtonu — iako je "prvi predsednik" pre dužnosti u ovalnom kabinetu Bele kuće, na terenu i sam bio protagonista politike: Ubiti "skvo" — znači ubiti divlju životinju! Elem, Vašington je na svom imanju pre prvog mandata u vlasništvu držao 49 crnih robova!Takođe, kritičari nisu uložili protest kada je ambasada SAD organizovala dane posvećene Vudrou Vilsonu. Istina, Vilson je svojom politikom u "Velikom ratu" zadužio Srbiju, ali će ostati upamćen kao jedini američki predsednik u 20. veku koji nikada nije odbacio ideju o robovlasničkom društvu! Još jedna zanimljivost, i razlog da se "kritičari" okupe na protestu ispred britanske(engleske) ambasade... Uskoro se navršava 280 godina od kako je Engleska usvojila zakon koji je imao za cilj da podstakne egzodus domicijalnog stanovništva u Americi, a koji je koloniste oslobađao svake krivične i moralne odgovornosti za ubistvo "Indijanaca", označivši ih u obrazloženju zakona ka "prljave životinje čovekolikog izgleda koje guše progres"!? To je najdrastičniji zabeležen primer zakonske diskriminacije jednog naroda — kakav nije viđen ni u srednjevekovnim zakonicima!)

Nego, da mi sumiramo priču o velikom županu Stefanu Nemanji... Šta je za nas danas Stefan Nemanja? Osnivač najjače srpske srednjevekovne države. Rodonačelnič najplemenitije srpske i jedne od najznačajnijih evropskih vladarskih loza. Zadužbinar Hilandara, i još desetak drugih crkava i manastira. Čovek koji je rizikovao vlastelinski život da bi svoj narod poveo putem slobode. Čovek koji je postavio temelje države, državnosti, i prosvetiteljstva. Čovek koji je postao vladar. Vladar koji je postao svetac. Čovek, vladar i svetac, za kojim se već 800 godina poput senke vuče pitanje: Da li je Stefan Nemanja najveća ličnost srpske istorije? Nije! Zapravo, postoji samo jedna veća! Zove se Rastko Nemanjić, ili Sveti Sava Prvi Sprski. Stefan Nemanja je bio toliko veliki da je zajedno sa svojom ženom Anom uspeo da stvori i jednog većeg od sebe. I zato svi putnici namernici — pogotovo Vi koji sa Stefanom Nemanjom delite isti rod i isto geografsko poreklo, kada stanete ispred bronzane statue valjalo bi da znate: Ne gledate ni u umetnost, ni u urbanističko rešenje, ni u dnevnu politiku! Vi gledate u besmrtnost i istoriju; i jedino u toj istoriji možete naći smer Vaše budućnosti; smer puta ka slobodi! Nije za džabe mač u ruci Stefana Nemanje isukan i usmeren ka zemlji! Ni levo ni desno, već ka zemlji kao poruka i Istoku i Zapadu: OVO JE NAŠE! Ostalo od našeg oca! I po treći put kako običaji nalažu: Dobro došao kući oče! Dobro došao i oprosti.