Ratko Mladić - Osuđen na večnost

“Kakva je to pravda, ako ovu presudu u svojim domovima danas slušaju sa slobode Naser Orić, Ante Gotovina, Ejup Ganić, Atif Dudaković, ali i Ramuš Haradinaj, Hašim Tači i mnogi drugi koji su počinili zločine prema Srbima“?!

Ovo su bile prve reči Milorada Dodika – nakom izricanja pravosnažne presude generalu Ratku Mladiću. I zaista, ako se bar za trenutak potrudimo da budemo realni i objektivni – bez obzira na simpatije ili antipatije prema Miloradu Dodiku, takođe, bez obzira na naš stav prema političkim subjektima svih naroda i narodnosti – sudeonika u „jugoslovenskoj klanici“ - nema nam druge, nego da stavimo prst na čelo, a možda i čitavu šaku na srce i da se pred svetom zapitamo: Kako je moguće, da u opštem masakru u kojem su učestvovali – Haradinaj, prestupnik, silovatelj i teroristički komandant; Gotovina, čovek bez srednje škole, bivši legionar koji je u Francuskoj tri puta osuđivan za dela iznude i pljačke; zatim – Orić, metalostrugar i policijski „bodigard“; i na kraju – Mladić, oficir sa završenom akademijom – samo ovaj poslednji bude kriv??? I zato je reakcija Milorada Dodika – njegov „refleksni vapaj“, potpuno ispravan i na mestu. Popularni „Mile iz Laktaša“ - i sam prilično šarenolika – da ne kažem „šućmurasta“ politička ličnost, je u ovom specifičnom trenutku – izrekao svoj najvažniji politički monolog, praćen ključnim pitanjem: Kakva je to pravda?

Pitanje iz očaja i besa, a možda i iz krajnje rezignacije? Pitanje koje ima samo jedan jedini odgovor: To je američka pravda! Zapadna pravda! Nato pravda! Pravda u službi imperijalizma i zapadne, odnosno, američke hegemonije nad svetom!

Srbi u uniformi nisu krivi zato što su ubijali – a ubijali su! Krivi su zato što nisu bili američke plaćene ubice; što nisu ubijali u američkom interesu! Srbi u civilu, nemaju pravo na tugu i na istinu. Ta srpska suza – kao što je mnogo puta rečeno „nema roditelje“ - i ne samo to… Ona nema pravo ni na zemlju! Nema pravo – da slana i hladna, okamenjena u jadu, padne na svoje tle. Ona je osuđena da večito tavori na umornom licu naroda koji u svom zbegu polako postaje čerga. Naroda, koji je na zbeg, čergu i seobe, osuđen, mnogo pre nego što je presuđeno njemu: Ratku Mladiću. Naroda koji je kriv – ali koji nije i jedini kriv. Naroda koji je i prav – ali koji nije i jedini prav. Naroda, koji je istorijski gledano toliko toga dao za pravdu – i koji danas živi u nepravdi. Samo naroda… Naroda koji traži pravdu.

SREBRENICA I SREBRENICE – BLOKIRANO SARAJEVO I OČIŠĆENO SARAJEVO

Masakr u Srebrenici je sasvim sigurno najveći zločin koji su za vreme jugoslovenskog rata počinile srpske oružane snage, a možda i najveći zločin srpskog oružja ikada. To je sramota – sramota srpskog naroda. Nemoguće je biti čovek, a nemati osećaj gađenja na snimljene prizore – deportacija i streljanja civila – koji su se desili baš u Srebrenici.
S druge strane, ako je Srebrenica najveći zločin – a jeste, onda je višegodišnja blokada Sarajeva – bilo da je ona formalno vođena kao – opsada, okupacija, ili izolacija – najveća greška srpske vojske – baš zbog toga, što se u strogo ratnom pogledu, time nije mnogo dobilo – a žrtvovao se međunarodni ugled i kredibilitet. Odgovornost za ova dva čina, svakako ima i Ratko Mladić. Čak i ako nije bio direktni nalogodavac srpskih grešaka i zločina – a u slučaju Srebrenice, duboko verujem da nije – ove srpske „brljotine“ desile su se u zoni njegove komandne odgovornosti. Sama komandna odgovornost kao pravna kategorija, predviđa dva vida „vinosti“ ili krivice: 1. Direktno izdavanje naredbi za izvršenje zločina – i 2. Kada se zločin desio mimo znanja i volje glavnokomandujućeg, ali na području na kojem je on morao da kontroliše događaje – odnosno, na kojem je morao da obezbedi poštovanje „pravila i običaja ratovanja“, što posebno podrazumeva – maksimalnu sigurnost za civile bilo koje nacije i veroispovesti, kao i za ratne zarobljenike. U Srebrenici su na žalost, stradali upravo civili i ratni zarobljenici. Cinjenica – da su Bošnjaci nakon rata Srebrenicu provukli kroz „holivudsko ruho“ i da su od nje napravili suvenir koji se deli pripadnicima diplomatskog kora, ali i paravan za sve svoje kasnije nesposobnosti – je već neka druga sramota; njihova sramota.

No, treba biti realan! Svako ko misli da su Srbi – a pogotovo glavnokomandujući Srbi u ratovima 90-ih sadili cveće i da nisu počinili nijedan zločin – je totalna budala. Opet, s druge strane, svako ko misli da u tom istom periodu, srpski narod nije i sam bio žrtva raznih zločina i masakra – je totalna budala na kvadrat. Da dodam: totalna i zlonamerna budala na kvadrat!
Srbi jesu okrvavili ruke u Srebrenici – i jesu izazvali humanitarnu katastrofu blokadom Sarajeva! S tim da spisak zločina u jugoslovenskom ratu, u svakom realnom sagledavanju stvari, podrazumeva i krv srpskih civila na rukama Bošnjaka, Hrvata i Albanaca – i srpske iskopane oči, i odsečene jezike i silovane srpkinje. A i ono Sarajevo, kada se deblokiralo, častilo je Srbe egzodusom – uz napomenu da je egzodus sarajevskih Srba, najmanji egzodus koji je zadesio srpski narod u poslednjoj deceniji 20. veka!
Vredi obratiti pažnju na sledeće podatke:

- U Sarajevu je do 1992. godine živelo 15000 Srba – po čemu je Sarajevo uz Niš i Novi Sad, bio drugi grad po broju Srba u bivšoj Jugoslaviji iza Beograda. Danas u Sarajevu živi tek 10000 Srba, ili petnaestostruko manje nego pre rata. Samo u gradu za vreme rata je ubijeno više od hiljadu Srba – od čega su svi bili civili, a polovina njih je bila u poznoj životnoj dobi. Prosečan broj godina ubijenih Srba u Sarajevu je veći od 60.

- U Sarajevu se 3. maja 1992. godine desio napad na kolonu JNA u Dobrovoljačkoj ulici, koja se povlačila po sporazumu o napuštanju grada. Ubijeno je četrdeset i dvoje vojnika na redovnom odsluženju vojnog roka – prosek godina, oko dvadeset i dve.

- U BiH je za vreme rata stradalo – po podacima zvaničnog Sarajeva 4.132 lica srpske nacionalnosti. Realan broj je daleko veći.

- Prvo masovni zločin u BiH, desio se 1992. kada je u mestu Sijekovac (Bosanski Brod) u napadu hrvatskih formacija stradalo 59 civila isključivo srpske nacionalnosti.

- Samo je u široj okolini opštine Srebrenica u toku 92. i 93. godine, pod komandom Nasera Orića, etnički očišćeno 50 sela u kojima su živeli isključivo Srbi, opet, najčešće pozne životne dobi. (oko 2000 žrtava)

- Srbi su pre rata činili 17% populacije u Hrvatskoj. Posle rata svega 4%.

- Samo u Oluji, proterano je oko 250.000 lica srpske nacionalnosti.

- Za vreme Oluje, desio se vazdušni napad hrvatskih snaga na kolonu civila.

- Međunarodna komisija, ustanovila je broj od 8.039 ubijenih srpskih civila za vreme rata u Hrvatskoj!

- Prvi logor, za vreme rata u Jugoslaviji, otvorili su Hrvati. (Lora kod Splita) Prvi logoraš bio je Srbin.

- Više od 120.000 Srba, proterano je 99. godine sa prostora Kosova i Metohije.

- „Hjuman rajts voč“ je 1998. godine saopštio, da je u toj godini kidnapovano 97 lica srpske nacionalnosti. Tačan broj je bio veći od 200! Samo je u akcijama OVK oko Orahovca kidnapovano više od 100 Srba.

- Pripadnici OVK su 1998. godine, napravili masakr oko Radonjićkog jezera u selima Prilep, Rznić i Glođane. Ubijeno je 37 civila. Najmlađa žrtva je imala 11 godina!

- Ukupno za vreme rata, od strane OVK, ubijeno je ili je kidnapovano više hiljada srpskih civila.

- Nakon dolaska „Mirovne misije“ na Kosovo i Metohiju do danas, ubijeno je blizu 1000 Srba – od zverskog ubijanja žetelaca kod Starog Gacka do Olivera Ivanovića.

- Nato agresija 99. godine je bila protivna Statutu Nato pakta – jer direktno nije bila napadnuta nijedna članica saveza.

- Nato agresija 99. godine je bila protivna međunarodnom pravu – jer je izvršena bez dozvole i odobrenja Saveta bezbednosti UN.

- U Nato agresiji, stradalo je više od 2.000 civila.

- U Nato agresiji, ubijena je trogodišnja devojčica Milica Rakić.

Za sve navedeno – kao i za zločine nad Srbima koji nisu navedeni, osuđeno je 0 ljudi na ukupno 0 godina zatvora. Da podsetim, za svoje zločine – Srbi su osuđeni na 1135 godina zatvora i na još 16 doživotnih robija! Da li mislite da je to pravda?

*
-Da li smo okrvavili ruke?
- Jesmo.
- A gde je naša krv?
- Na njihovim rukama.
- Da li smo gazili mrtve?
- Jesmo!
- A gde su naši mrtvi?
- Pod njihovim nogama!
- Da li je to pakao? Kraj sveta?
- Ne, to je rat. Samo rat. (N.Trifić – odlomak iz „ratne“ poeme)

ALIJA IZETBEGOVIĆ – KRIVAC BROJ 1

Zapravo najveći krivac za tragičnu sudbinu Bosne i Hercegovine je rahmetli Alija Izetbegović! Često se nipodaštava i zanemaruje činjenica, da je Alija kao aktivni pripadnik „Handžar divizije“ nakon oslobođenja, 1946. od strane komunističkih vlasti, bio osuđen na višegodišnju kaznu zatvora zbog saradnje sa Ustašama za vreme Drugog svetskog rata. Pomilovanje koje je kasnije dobio, zbog realno malog broja godina života u trenutku svog ideološkog zanosa Pavelićem – nije učinilo da „Izetbegović senior“, izbaci kontroverze iz svog ljudskog i političkog habitusa. Naprotiv! Nakon kratkog predaha 50-ih i 60-ih godina, kada se Alija – po sopstvenom priznanju na jugoslovenskim popisima izjašnjavao kao „Srbin-muhamedanske veroispovesti“, došla je 1970. godina i „Islamska deklaracija“!!! Ostaće zabeleženo, da je u toj knjizi, prvi put u Evropi – kada je javni diskurs u pitanju, pomenut termin „kalifat“, mnogo pre nego što će „stari kontinent čuti za: Al Kaidu, Al Nusru i Boko haram!

Dve stvari su krucijalno bitne! Prvo: Dokument koji je od međunarodne, a često i od domaće javnosti označen kao okidač za rat u Jugoslaviji, bio je „Memorandim SANU“ iz 1986. godine. Bez želje da sugerišem – zamolio bih vas: Pročitajte sami i „Islamsku deklaraciju“ i „Memorandum SANU“, napravite paralele, procenite retoriku, naraciju, fabulu i ciljeve od dva dokumenta – uz napomenu da je „Memorandum SANU“ pisan 16 godina nakon Alijinog životnog dela. I drugo: Dok su Alija Izetbegović i Franjo Tuđman, 70-ih godina krivično odgovarali zbog nacionalizma, verskog fundametalizama, pomaganja irindentizma; zbog „Islamske deklaracije“ i „Hrvatskog proleća“ - Slobodan Milošević, inače, po mišljenju Zapada jedini odgovoran za jugoslovenski pokolj – bio je tek mladi pravnik, zakleti Jugosloven - i ljubitelj džeza koji perfektno govori engleski jezik. Drugim rečima: Milošević je postao đavo, dosta, dosta, kasnije.
No, sve je stvar američke režije i američkog „izigravanja Boga“. Kao što je u grupi ljudi u uniformi, između Haradinaja, Gotovine, Orića i Mladića – samo poslednji proglašen za zločinca – isto tako, voljom SAD, je u trouglu političara od kojih je jedan bio pripadnik „Handžar divizije“ i pisac „Islamske deklaracije“, drugi ražalovani komunistički general i „prva ljubičica Hrvatskog proleća“, a treći – zakleti komunista, pravnik, bankar i ljubitelj samoupravljanja, opet samo poslednji je etiketiran kao isključivi krivac!? Ono što spaja Miloševića i Mladića, je to što su u očima Amerike, obojica bili pogrešne nacije – i još više pogrešnog ubeđenja: da je Americi mogiće reći NE!

Elem, da se vratimo na lik i delo Alije Izetbegovića. Njegov najveći greh, bio je svesno zanemarivanje činjenice: da je pravni i nacionalni organizam BiH bio takav (jeste takav) da ova zemlja nije mogla da krene na put nezavisnosti sličan onom kojim su krenuli Hrvatska, Slovenija i Makedonija. Kao što Milorad Dodik danas zna da će eventualni referendum o nezavisnosti Republike Srpske, biti objava rata Sarajevu; tako je i Alija Izetbegović znao da je referendum o nezavisnosti Bosne i Hercegovine – inače protivan i Saveznom i Republičkom Ustavu, zbog izostanka saglasnosti Srba, kao konstituenta u BiH – biti objava rata Banjaluci, odnosno Beogradu! U Kontekstu toga, vredi podsetiti na video izjavu Alije Izetbegovića, neposredno pred rat: „Žrtvovaćemo mir za nezavisnu Bosnu“! Alija je to i uradio: Za nezavisnu Bosnu – žrtvovao je mir – ali je žrtvovao i Srebrenicu! Masakr u Srebrenici jeste isključivo srpski zločin – ali je počinjen tek nakon što su bošnjačke snage pod komandom Nasera Orića, potpuno van rezona, napustile grad i područje oko grada i tako ostavile svoje civile na nemislost Srbima – i to na mestu, gde se ranije baš pod komandom Orića desio masakr nad Srbima… Znači, znali su – da je poriv za osvetom, odmazdom i revanšizmom veliki.

Srebrenica, Srbima nije trebala. Srpskom obrazu nije trebala takva ljaga. Ipak, Srebrenica, jeste trebala Aliji Izetbegoviću. Trebala mu je nezavisna Bosna – ali i Bosna koja osim blokade Sarajeva – ima još jednu, po mogućstvu veću tragediju. Ono što je Alija hteo, to je i dobio. Na žalost, neki ljudi sa srpskom trobojkom na čelu, su mu u tome bitno pomogli!

*
„Bosanski muslimani, kao ni muslimani u Evropi nikada ne smeju prihvatiti hrišćanske institucije. Mi moramo pokazati prezir prema sudovima, školama i zdravstvenim ustanovama hrišćanskih zemalja, i obrazovati svoje istitucije, naslonjene i ukorenjene jedino u islamu i Šerijatu. (A. Izetbegović, „Islamska deklaracija“ 1970.)

GAVRILO PRINCIP, RATKO MLADIĆ I ZAPADNA HEGEMONIJA

Bosnu nisu podelili ni Konstantinopolj ni Rim, ni Kotramanići, ni Nemanjići; nije je podelila ni najezda Osmanlija… Bosna se podelila sama, 1914. godine – oko Gavrila Principa. Tada je uspostavljena večita podela – deoba za sva vremena. Taj momak – stradalnik u svojoj devetnaestoj godini – je najznačajnija ličnost, ali i najznačajnija pojava u istoriji Bosne. Sve ostalo: islam, pravoslavlje, katolicizam; Ivo Andrić i Bijelo Dugme – samo su prilozi u basanskom loncu – samo propratni dekor, paravan i sporedne uloge u „krvavoj drami“ jedne prelepe zemlje; možda i istinskog srca Balkana! Zapad je u svojim različitim oblicima, preko Rima, Beča, Berlina, Brisela i Vašingtona – imao i ima težnju – da na ovim prostorima uspostavi apsolutnu hegemoniju, odnosno apsolutnu imperijalnu vlast. Bosanski narod sve tri religije, sa svojim kompletnim nasleđem – se nakon čina Gavrila Principa na Vidovdan 1914. podelio na dve strane. Od tada postoje „dve strane Principa“. Strana koja saginje glavu pred Zapadnom najezdom – i koja u svojoj melanholiji istu prihvata kao nužno – sudbinski određeno zlo; i na stranu koja se buni i suprotstavlja imperiji, bez obzira na njen formalni oblik. Sve ostalo je rat dve strane, prepun grobnica, ubijenih civila, silovanih žena; prepun zla mržnje i zločina – sa obe strane. Srbi su 90-ih godina u emeričkom poimanju interesa, (opet) stali na „pogrešnu stranu Principa“. Na stranu koja kaže, da je Gavrilo bio heroj, a ne terorista. Na stranu onih Njegoševih reči: „Da Crnogorci ne ljube lance“, makar u njima bio vezan i Sveti Petar.

Da je Milošević pristao na ulogu Nato satelita – mogao je da „veša“ studente po Beogradu i niko mu ništa ne bi rekao. Da je dozvolio Nato bazu u Srbiji, pre nego što su je oni dozvolili sami sebi – svaki ubijeni Albanac na Kosmetu, bio bi od strane Zapada „knjižen“ kao likvidirani terorista. U borbi za pravdu – nema smisla poricati svoje zločine! Krivi smo! Ali nismo ni jedini, ni isključivi krivci! Da je Zapad na čelu sa Amerikom, zaista želeo da preko Haškog „nazovi“ tribunala, donese mir i pomirenje u regionu, osudio bi sve „okrvavljene ruke“ u jugoslovenskom ratu. Osudio bi svakog zbog koga je nečija majka zaplakala! Ovako svojom odlukom, da svu krivicu baci na pleća jednog naroda – samo će dodatno homogenizovati taj narod. Odlukom, da se nipodaštaju Mladićeva vojnička dostignuća i vrline, a da se istakne samo njegova mračna strana – u isto vreme kada se mračna strana drugih prekriva „zapadnim svetlom“, u srpskom narodu nije stvoren Mladić kao zločinac – a mogao je. Stvoren je Mladić kao mučenik. Od dana izricanja pravosnažne presude, Ratko Mladić, više nije ni čovek, ni ubica, ni general, ni zatvorenik. Postao je mit. Postao je „sena koja će večno lutati po dvoru i plašiti gospodu“! Jer su gospoda tako želela. Jer su gospoda u svom pogledu na naše telo, na naše lice, ruke i grudi, uvek, jedino i isključivo, videla svoj tur. Na žalost – i našu i njihovu.

*
Jedna jako važna stvar vezana za rat u Bosni… Srbi su u tom ratu, ispalili na milione projektila i granata – ali ne i prvi metak. Zapamtite: Ne i prvi metak!