Repriza premijera u lutkarskom Imaginarijumu

Kada smo posle tromesečne inkubacije dočekali da se iz jaja Velikog Vođe ispili ime novog premijera, najveće iznenađenje nije bilo ime mandatara nego datum saopštenja. Zadizanje nogavice i zapišavanje 5. oktobra, osim osvetničkog mentaliteta aktuelne vlasti, pokazalo je jednu mnogo bitniju stvar:

Vazelinska piramida autokratije je za 3 godine toliko porasla (ili je država Srbija toliko srozana) da je volja Velikog Vođe postala jedini i isključivi kriterijum pri donošenju svih odluka u zemlji. Površni pogled na tekst „Dupla kruna i vazelinski višeboj“ koji se bavi istom temom, podseća da je 2017. među kandidatima za premijera postojalo kakvo-takvo javno laktanje za „bidermajer“ premijerske funkcije. Mada je i tada bilo jasno da je u pitanju marionetska vlada, kao i da je Ustavom predviđena funkcija premijera svedena na bednu ulogu Vučićevog potrčka, postojanje konkurencije među kandidatima davalo je nekakakvu draž celokupnoj foliranciji. Skoro kao napetost pri izbacivanju stoke sa Pinkove „Farme“. Ovoga puta na Orvelovoj farmi zvanoj Srbija vladala je sablasna tišina. Zaboga, Čelični Drug se ne uznemirava, čak i kada ga strefi šlog! A mozak našeg Velikog Vođe je dovoljno opterećen državničkim dužnostima, nabavkom respiratora, crtanjem koridora i pljuvanjem po Šolak-Đilas izdajnicima, pa bi uznemiravanje od strane političkih klimoglavaca i partijskih dvorskih luda bio ozbiljan udar na mentalno zdravlje gospodina zamenika institucija.

Stvarno, koliko je vremena i mentalnog napora potrebno da se izabere marionetski premijer? Uz apsolutnu većinu sopstvene partije i izostanak bilo kakve opozicije, to bi trebalo da traje najviše nedelju dana. Pa, aman, Dejtonski sporazum gde je trebalo rešiti višegodišnji konflikt 3 zaraćene nacije sklepan je za 3 nedelje! Čak i da je u pitanju problem pravedne raspodele plena unutar čopora, lavež nezadovoljnika vrlo lako se utišava nekakvom masnijom koskom: članstvo u upravnom odboru državne firme nekoj Đukeli ili beskamatni i bespovratni kredit nekom Kučićeviću. A osim pozamašne mesnate šargarepe, tu je i tvrda batina pravnih nanogica – da, znaš ti dobro šta si sve radio, ćuti, ne talasaj, ima ko da te zameni!

Uostalom, u zemlji kojoj je odrađena pljačkaška privatizacija institucija, broj ministarskih fotelja se lako uvećava jednom rečenicom na konferenciji za štampu. Ima nezadovoljnih? Alo, kelner, daj donesi za švedski sto jednu fotelju Ministarstva za ljudska prava, ravnopravnosto polova i društveni dijalog! Šta, Palma se nećka da bude ministar za alternativnu seksualnu ravnopravnost? Dobro, aj' daj i Ministarstvo za brigu o porodici, deci i demografiji. Ako prifali, Ministarstvo za upravljanje istinom ili Ministarstvo za pronalaženje neprijatelja lako će da popune potrebe vlastoljubivih sledbenika. A neka Ministarstvo za glupo hodanje, za sada, ostane samo u skečevima Monti Pajtona...

Analiza dosadašnjeg rada premijerke kojim se kandidovala za novi mandat najbolje može da se skapira ako se prevede na dvopadežni dijalekt Tike i Đoše. Tamo se analiza piše kao dve reči, pri čemu je Anina veština u korišćenju jezika upravo bila ta bitna prednost kojim se izborila sa muškom konkurencijom. Ulizivanje kao vrhunska veština ovdašnjih političara je ključna osobina kojom učesnici u domaćoj premijer ligi obezbeđuju da sa klupe za rezervne igrače pređu u željenu fotelju.

Naravno, to vešto palacanje jezikom po dubokim predelima Alekove sujete je bilo samo jezičak na vagi. Osim umilnog titranja šefove naklonosti, Anin organ za uvlačenje jasno ispoljava i svoju mušku stranu. Račvast i naoštren u Višoj partijskoj školi za verbalno nasilje uvek je spreman da štrcne otrov na neposlušnog novinara ili nezgodnog uzbunjivača. Jer, zaboga, SNS korov nije samonikla bockasta biljka! Nikao je kao genetski modifikovani pelcer radikalskog kaktusa.

Izborom mandatara nije završeno mandanje naroda. Nagoveštajem da će već sledeće godine, uz predsedničke, biti ponovo raspisani parlamentarni izbori pokazuje se još jednom da je demokratija ovde samo zanimacija za široke narodne mase. U digitalnoj Srbiji igrica Ana Brn-Brn (release 2) je skarabudžena, došminkana i spremna za distribuciju pomoću kanalizacije zvaničnih televizija.

A Alekova molba (čuj, molba!) da u novoj vladi polovina ministara budu žene, nameće jedno pitanje: da li će se onda ovdašnji večiti preletači odvažiti i na taj korak? Vulinoidnim ljigavcima muškost je i do sada bila nepotreban luksuz, a sitna hirurška intervencija obezbeđuje jedino što  je takvoj sorti neophodno – trajni opstanak na vlasti.