Srbija do Tokija!

Kada je Noletov slavodobitnički pohod na tokijsku olimpijsku „juvelirnicu“ naprasno pretvoren u grčevitu potragu za sekundarnim sirovinama na bazi bakra, svako od nas, njegovih navijača bio je, u najmanju ruku, debelo razočaran! Šta, naš Nole da se gura za nešto što za nešto što nije čak ni srebro nacionalnog ponosa? Idi begaj… Bronza je dobra za erekciju megalomanskih spomenika nacionalnim mitovima, nikako kao dekorativni element u Noletovom regalu! Između silnih pehara i „poslužavnika“ u njegovoj sobi za trofeje na Azurnoj obali, par (ili bar jedna!) pločica sklona koroziji, bila bi… hm… svetogrđe, nešto poput ovčijih brabonjaka u urušenoj srpskoj crkvi na Kosovu ili Krajini! I dok sam spirao pivom gorčinu zbog neprijatne istine da naš Nole Nacionale nije svemogući Supermen, u trenutku alkoholne lucidnosti zveknula me je u lice žalosna istina:

Ma, bravo Novače, ovom turističkom posetom Japanu upravo si dokazao - ti si pravi, prvi i najveći Srbin!

Jer histerično lomljenje reketa, odbijanje da izađe „na crtu“ suparničkom paru i vađenje na „povredu ramena“ su upravo osobine tako karakteristične za većinu od nas, kao i obrazloženje najvećeg dela toga što nam se događalo kroz istoriju.

Ustvari, mala (sudijska) korekcija... Nole je, višegodišnjim boravkom na Himalajima sportske nedostižnosti, izgubio poprilično od balkanskog korenja, tako karakterističnog za naš mentalitet. Onaj ko posle dva izgubljena seta smogne snage da to nadoknadi, a onda u taj-brejku i otme trofej specijalisti za tu vrstu podloge, po svom mentalnom sklopu više potpada pod „švapska upornost“ nego pod „tipična Srbenda“. Ali ako premotamo snimak i proverimo udarac koji je doveo do olimpijskog promašaja osnovne linije naših (i njegovih) očekivanja dolazimo do korena svih razočaranja. A to su:

• precenjivanje sopstvenih mogućnosti,
• potcenjivanje tuđe sposobnosti i zanemarivanje okolnosti,
• postavljanje pogrešnih ciljeva,
• greške u rukovođenju procesom njihovog ostvarivanja.

Naravno, svi znamo da bi dobitna kombinacija u kladionci olimpijskih očekivanja bila relativno prosta. Nole je trebalo da izađe samo u singlu, da istrti sve one koje obično šalje u svlačionicu (bez šanse da vežbaju svoj potpis po pleksiglasu kamere) i da, na zadovoljstvo svih nas, donese tu zlatnu medalju u svoju zbirku trofeja. Vatanje u kolo sa mlađanom Ninom trebalo je prepustiti nekom našem muškom specijalisti za grupni tenis (rekao sam „tenis“!), a nikako da ostavi devojče na cedilu kada joj je bilo najpreče. Vađenje na premorenost je posledica previda prve 3 tačke iz prethodnog pasusa, a vađenje na temperaturu i vlažnost one poslednje. Pa valjda naš Nole (koji svojim godišnjim prihodima može da priušti sebi u timu i brojača kalorija u tanjiru, i brojača mehurića u džakuziju) mogao da obezbedi i eksperta za procenu atmosferskih uslova u Tokiju. Srpska mašina za mlevenje Pederera očigledno je bila podložna koroziji usled tajfunske klime. Neko je to, za šaku dolara ili pregršt patriotizma, morao na vreme da saopšti.

Ali da ne bih bio proglašen za jednog od uobičajenih kenjatora posle poraza, ovde moram ponovo da naglasim: u ovoj mojoj priči Nole je najmanje bitan! Sadržaj njegovog skladišta za trofeje je njegova lična stvar, bitna samo domaćici ili njegovoj francuskoj sobarici (zaduženoj za prašinu). Takođe, naš navijački ponos (ili razočaranje) isparavaju posle gajbe piva i par krugova provozanih uz sirene i mahanje u zastavom kroz prozor na suvozačevom sedištu.

Ono što ostaje je upravo mentalitet. Da, taj naš, srpski… Ako smo pre 600 godina išli na Kosovo ubeđeni da nam jedan Obilić garantuje zlato u vojničkom višeboju, ako smo pre 80 godina radije poslušno išli u Jasenovac nego buntovnički u šumu, i ako je za formiranje naše traktorske kolone u „Oluji“ bio presudan glas nekog lažnog Sarape na nacionalnoj frekvenciji radio Knina... Uh! Onda ispada da naš nacionalni mentalitet zahteva debelo štelovanje. Ili žestoki, novakovski trening.

Jer crne košulje i čvrsti tenis (da ne kažem „ruka“) nikad ne izlaze iz mode na brdovitom Balkanu. A ako oni koji su u mladosti služili vojni rok u tetkinom krilu ili u skupštinskoj klupi danas treba da odlučuju o ovdašnjim granicama i našoj sudbini, onda smo ga, braćo, nadrljali. Za razliku od tenisa, šljaka Velike Srbije je neuporedivo pogodnija za kopanje masovnih grobnica nego za tučkanje žutih, tajkunskih loptica.

A kada u teretani prošlosti skinemo višak masnih iluzija, kada skapiramo da smo izgubili sve mečeve i u singlu odbrane teritorija nastanjenih sunarodnicima i u dublu teritorija na koje imamo istorijske pretenzije, možda bi mogli da razmišljamo i o sportu. O tome koliko su nam medalja, radosti i ponosa doneli  oni koji nisu etnički čisti Srbi, a koji su za ovu zemlju učinili više od svih Vulina i Dodika zajedno.