Tehnologija vladanja – Crtanje mete

Đilas… Šolak… Soroš… Uh! Čak i samo kotrljanje rapavih suglasnika u ustima izaziva pojačano lučenje pljuvačke, mučninu i potrebu da se tih poganih reči otarasimo u nekoj pljuvanoici, pisoaru, WC šolji... A može i po mikrofonu, ako ste nekim slučajem Krle, Sarapa ili neki mlađani konzument đakonija iz skupštinskog restorana.

Sam princip „nomen est omen“ („ime je znak“) vuče korene iz davnih, mračnih vremena. U vekovima kada su ružne, grbave babe služile za javno spaljivanje narodnog gneva, imena Belzebub, Mefistofel, Sukuba, Satana sigurno nisu mogle biti išta do imena đavola. Čak i na nemačkom, jeziku prepunom rogobatnih jezičkih kombinacija, onome ko se u doba Hitlera zvao npr. Jicak Rozenbaum uput za inhalaciju u najbližoj gasnoj komori bio je obezbeđen po hitnom postupku.

Da, stvarno… Da li ste se ikada zapitali zašto su naši tehnolozi za obradu sunđerastog mozga biračkog tela, uhvatili baš za Đilasa? U sažvakanim i ispljunutim ostacima onoga što se u normalnim zemljama zove opozicija postoje i razni Jeremići, Obradovići, Tadići...

Dobro, de, osim suglasnika koji škrguću pod zubima nezadovoljnika, postoje i samoglasnici u krikovima gladne sirotinje. Sam Hitler je u naziv svoje desničarske partije stavio i socijalistička, čisto da sirotom Hansu objasni da je to što radi za šaku (ili ceger?) rajhsmaraka kriv neki bogati, smrdljivi Jevrejin, a ne arijevski Fon Krup kod koga je zaposlen.

Jer, suština tehnologije totalitarnog vladanja je upravo to: pretvoriti oštro grumenje uglja kojim se može razbiti prozor na dvorcu vladara u dim i pepeo lomače na kojoj je spaljen jeretik.

Naravno, besmisleno je praviti od bilo kog političara prepodobnog mučenika, Đordana Bruna ili Jovanku Orleanku. Za to postoje dva bitna razloga:

• Ne postoji bezgrešan političar. Činjenica da je dotični Đilas zagazio u močvaru politike uz istovremeno bavljenje biznisom drastično smanjuje mogućnost da iz tog blata izađe čistih nogu ili ruku.
• Pljuvačina uvlakačkih medija upravo sprečava da nekakav Đilas bude živ spaljen. Onoga trenutka kada bude pretvoren u politički pepeo, vlast će morati da raspiše tender za novog dežurnog grešnika.

Jer njoj ovaj i ovakav Đilas – para vredi!

Koliko para? E, tu postoji nesaglasnost… Kada je prvi put u nekoj predizbornoj kampanji optužen za muljanje, početni iznos je bio 500 miliona dinara. Na menjačnici činjenica u propagandne floskule to je ubrzo pretvoreno u evre, da bi se sa svakom narednom kampanjom brojka uvećavala: 600, 625, 700… Alo (Kurir, Informer…) ko da više?

Samo dodavanje medijskih cepanica na lomaču političkih protivnika je trajan proces. Što bi rekli u doba razvijenog socijalizma – „revolucija koja teče“. Napaljenom narodu, koji užarenih očiju posmatra svetlu budućnost, ne sme se ni za trenutak dozvoliti da skrene pogled u tamu nameštenih tendera, mrak mrtvačnica prepunih žrtava pandemije ili, pu, pu, daleko bilo, u tamni ambis duboke države pretvorene u debelo crevo jednog čoveka.

Umesto toga, lomača za spaljivanje tajkuna, stranih plaćenika i domaćih izdajnika ujedno je i efikasno ložište za uništavanje tragova sopstvenih brljotina. Da, mi imamo veliki broj umrlih od kovida, ali zamislite koliko bi tek bilo da oni vladaju! Lucifer, kao što ime kaže, donosi svetlo, a svetlucavi ekrani zvaničnih televizija blindiranu tamu zvanične istine.

U toj zvaničnoj istini više nije ni bitno šta je ko nakrao, zašto je broj novozaraženih baš 7999 (poput cene u „Lidlu“) i da li zli tajkun lično planira atentat na Velikog Vođu ili je to prepustio nekim zemunskim (ili škaljarskim) klaničarima. Jer, Šešeljeva zarđala kašika iz 90ih i onako nije bila namenjena klanju nacionalno nepodobnih, već je bila predigra za metak na Đinđića.

Da li se onda neko zapitao zašto se dotični Đilas uopšte brčka u pljuvački ovdašnjih vazelinaca? Zašto, ako je stvarno nakrao sve to što mu se pripisuje – a ako se nastavi licitacija, biće to, brat bratu, i milijarda evrića – ne rasproda tih pola Vojvodine, hektare pod parketom i lepo otplovi jahtom do svoje imovine na krokodilskim ostrvima? Pa da tamo sa palube peca sabljarke ili silikonke, šta već više voli… Odgovor se sam nameće, bar onima kojima koji razmišljaju.

I na kraju…

Bez obzira što se u njemu više puta pominje, ovaj tekst nema blage veze sa samim Đilasom. To je pre savremena obrada jedne stranice iz Gebels-Makijavelijevog priručnika „Očuvanje apsolutne vlasti“. Jer Đilasi i Vučići dolaze i odlaze, samo je manipulacija mržnjom večna.