VLAST I OPOZICIJA - BLATO SE GOVNIMA NE PERE

Ako želiš da promeniš vlast, prvo moraš da promeniš opoziciju! Ako želiš da promeniš ljude koji vladaju, prvo promeni, iskristališi i uljudi one političke strukture koje će vladati. Jedino je tako ispravno, i jedino to ima smisla. Sve ostalo je presipanje iz šupljeg u prazno, i šetanje iz mraka u tminu. Borba za bolju budućnost, počinje s borbom za bolju opoziciju. Opozicija znači i buduća vlast! U njoj ne sme biti mesta za kompromitovane ljude iz naše bliske prošlosti. Ako nisi zadovoljan svojim "danas", onda svoje "sutra" nikako ne bi smeo da poveriš onima koji su ti već upropastili "juče". Ubice naše prošlosti, nikako ne mogu biti brižni očevi naše budućnosti. Ovo je priča o njima: O atentatorima na naše juče, koji vrebaju i naše sutra. Priča o vlasti bivših, koji se nude da budu i budući. Da se podsetimo: Kako je to bilo? Priča o DOS-u i njegovim derivatima u nekoliko poglavlja; 20 godina nakon velikog narodnog razočaranja.

Period od 2000. do 2004.- promene, haotičnost Dos-a, ubistvo premijera, hipoteka nad državom, i rađanje nove generacije "petooktobarskih milionera"

Srbija je nedavno obeležila 20 godina od petooktobarskih promena. Pune dve decenije od pada jednog autokratskog i svakako pogrešnog režima, ali i pune dve decenije od trampe državnog suvereniteta i državnog dostojanstva za porciju evropske magle. I baš zato, danas, 20 leta kasnije, možda je pravo vreme da se zapitamo: Da li 5. oktobra svake godine obeležavamo "dan pobede" i "dan promena", ili se za ovih 20 godina, nekada euforični 5. oktobar pretvorio u dan "pomena" i dan "sećanja" na smrt jedne države, na čijim su posmrtnim ostacima petooktobarski revolucionari kao vredni neimari tuđih interesa izgradili Evro-američki protektorat u dva stepena; koji je u svom prvom stepenu bio buvlja pijaca za rasprodaju privrednih i prirodnih resursa, dok je u drugom stepenu postao rezervoar jeftine radne snage? I to je pitanje svih pitanja! Iz prostog razloga, jer se danas petooktobarci nude kao alternativa ovoj vlasti, koja je opet- tu gde jeste, u velikoj meri zahvaljujući njihovom odnosu prema državi, i prema velikoj prilici koju su dobili nakon pada Slobodana Miloševića.

Pravilo da revolucija prvo jede svoju decu, na žalost potvrdilo se samo u slučaju nesretnog Zorana Đinđića. Većina ostalih učesnika u prevratu, debelo je naplatila svoj oportunizam Miloševićevom režimu. Država je otišla pod hipoteku, redom su čak i bez "stečajne magije" gašeni: Ei-Niš, IMT, PKB, FAP, Zastava; a umesto imućnih građana, dobili smo masovnu sirotinju i bezobrazno bogate pojedince. No, pored svega, poput Božje kaznem dobili smo i gorku spoznaju koja kaže: Milošević je morao da ode, ali oni nisu smeli da dođu!

Koliko je 5. oktobar u startu bio veliki promašaj, videlo se uslovno rečeno "6. oktobra", kada je DOS pokazao svu svoju disharmoniju i haotičnost. Široka opoziciona lista, pravi politički Frankenštajn, koji će se 20 godina kasnije uz par personalnih promena pojaviti pod imenom "Savez za Srbiju", primio je tada u svoje redove "i kuso i repato" sa političke scene, i to redom: i demokrate, i liberaliste, i nacionaliste, i prepakovane komuniste, i LGBT protagoniste, i moravske gegule; bukvalno sve, i svima njima zajednička je bila samo želja da vide leđa Slobodanu Miloševiću, oko svakog drugog pitanja pokazali su nesuglasje u međusobnu netrpeljivost. U prve četiri godine vladavine petooktobaraca imali smo: albansku pobunu na jugu Srbije, umalo sproveden puč "crvenih beretki", kolaps privrede, ubistvo premijera, zaključno sa pogromom Srba na Kosovu i Metohiji. Demokratija je došla, ali problem Kosmeta nije rešen, privreda nije procvetala, a kao utehu i "ćar" iz tog perioda, dobili smo nove "tuđice" u srpskom jeziku: tajkun, kontroverzni biznismen, rijaliti, tabloid, i sponzoruša. Ipak, najveća sramota tog doba je ubistvo Zorana Đinđića. Naravno, sramota za državu, a pre svega za one koji su sa Đinđićem jeli isti opozicioni hleb. Ljudi koji su dozvolili da ostanu bez svog političkog mentora, i bez lokomotive potencijalnog napretka, su od tog 12. marta 2003. godine verovatno izgubili moralno pravo da se bave politikom! Zašto je ubijen Zoran Đinđić? Možda iz istog razloga zbog kojeg će 15 godina kasnije biti ubijen i Oliver Ivanović? Raspuštena država, slobodni resursi, već unapred osmišljen scnario haosa, potrebno je još samo da se sklone oni koji bi mogli da smetaju. Dobili smo tragediju, ali je ta tragedija iz marta 2003. bila tek nagoveštaj još veće tragedije koja je usledila u narednih četiri, odnosno u narednih osam godina.

Period od 2004. do 2008.- Koštunica i Tadić: puvalo i napuvani

Bez lidera, bez jasne vizije i političke platforme, a uz teret na svom vratu u vidu pomahnitalog Mila Đukanovića i nikada sitih Albanaca sa Kosmeta, Srbija je u periodu od 2004. do 2008. godine, delovala poput slepca na prometnoj saobraćajnici. "Šta mi je ovo trebalo u životu" i "ogledalce, ogledalce, ko je najlepši na svetu", dva su pitanja sa kojima su verovatno prva dva čoveka države tog doba započinjali svoje dane na vlasti. Vojislav Koštunica, teoretičar prava i anemična pojava na političkoj sceni, prećutao je pljačkašku privatizaciju, a uz to, ne samo da je bio brana da se napravi radikalan rez sa politikom 90-ih, već je lično insistirao na kontinuitetu sa nekim delovima te politike. Ipak, najtragičnija ličnost tog vremena bio je Boris Tadić. Promašeni čovek, promašene epohe, verovatno ni danas nije svestan: gde je bio, šta je bio, šta je radio, i pre svega- šta je uradio?

Tadić će ostati zapamćen kao jedini predsednik u modernoj istoriji Evrope, i to bukvalno jedini od Francuske buržoanske revolucije do danas, koji je ostao na čelu države, iako se ona za vreme njegovog mandata dva puta raspala: prvo na federalnim, a zatim i na republičkim granicama. 2006. otišla je Crna Gora, a 2008. tzv. Kosovo je vođeno teroristima preobučenim u ruho političara, nakon tzv. referendumu "de facto" počelo da funkcioniše van sistema i Ustavnog poretka republike Srbije. U slučaju Crne Gore, možemo reću: U redu, Crna Gora je i pre zajednice sa Srbijom bila samostalna država, tako da njeno pravo na nezavisnost  gledano iz ugla istorije i međunarodnog prava nije sporno. Ipak, sporan je referendum! Istina, za razliku od "kosovskog", crnogorski referendum je bio legalan, ali način na koji ga je Tadićev kompanjon Milo Đukanović sproveo u delu, dovodi u pitanje njegovu legitimnost. No, da ostavimo i to po strani. Ako je Crna Gora, morala ili želela da ode, onda je Tadić kao predsednik Srbije imao obavezu da obezbedi neku vrstu "separativnog sporazuma" sa Crnom Gorom, u kojem bi već tada osigurao položaj srpskog naroda, jezika i Srpske pravoslavne crkve u nezavisnoj Crnoj Gori. Naravno, da to nije uradio. U slučaju Kosmeta, doživeli smo vrhunac apsurda i vrhunac nacionalne tragedije. Pokrajina je proglasila nazavisnost, a Tadić je kao predsednik suverene i međunarodno priznate države u rukama imao UN rezoluciju "1244" koja garantuje celovitost Srbije, samim tim, koja podrazumeva i Kosmet u sastavu iste, i nije uradio ništa. Šta više, svojom odlukom da pitanje Kosova i Metohije prebaci iz Ujedinjenih nacija pod okrilje Evropske unije, samo je podupro nezavisnost tzv. Kosova, i učinio je da Kosmet "srpska kolevka" jednom za svagda, ili bar više nego ikad- postane "srpska grobnica". Drugim rečima, odluka da brigu o južnoj pokrajinu poverite Evropskoj uniji, imajući u vidu nedvosmislen stav Brisela o Kosovu, je ravna odluci da svoje desetogodišnje dete ostavite na čuvanje pedofilu. No, pored svega toga, Tadić je u periodu od 2004. do 2008. uspeo i da uništi Vojsu Srbije, da prizemi vazduhoplovstvo, da elitne formacije 72. i 63. brigadu ražaluje i svede na nivo batanjona, a kraj tog perioda, koji se poklopio sa početkom velike Svetske ekonomske krize, a kroz koji je provejavalo obećanje Mlađana Dinkića o navodih 1000 evra svakom građaninu ako Tadić dobije izbore, završio je i zapečatio sam Boris Tadić rečima: Da je Svetska ekonomska kriza, istorijska ekonomska šansa Srbije"!?

Period od 2008. do 2012.- Labudova pesma jata ptica zlosutnica

Već 2008. godine rijaliti je bio ubedljivo najpopularnija televizijska forma. Štampani mediji, postajali su sve više privatni, i sve više u vlasništvu domaćih tajkuna, dok je upredo s tom naglom, a često i nasilnom privatizacijom, kao deo procesa nove medijske realnosti, došlo i do sramnog gašenja nekoliko desetina lokalnih tv stanica širom Srbije. Zatvarani su muzeji, bioskopi su već uveliko bili na tenderu, Košutnjak je krasila kuća Velikog brata, dok je na vrata "Avala filma" konačno stavljen katanac. Tadić je i dalje bio tu, i dalje "broj 1", mada su sve više autonomno u odnosu na njega delovala gospoda Jeremić i Ćilas. Prvi, nikada neće uspeti da nađe opravdanje za maloumno pitanje koje je u ime države Srbije postavio Haškom tribunalu "o pravnom utemeljenju" tzv. kosovske nezevisnosti. Dok drugi, već deceniju i više, bezuspešno pokušava da objasni, kako je kao mlad i talentovan biznismen, preko noći postao multimilioner?

2012. značila je i konačan kraj vladavine petooktobarskih revolucionara. Zahvaljujući njihovoj vlasti, takvoj kakva je bila, došlo je do naglon skoka popularnosti mrtvog Slobodana Miloševiča i živog Vojislava Šešelja, ali došlo je i do stvaranja jedne nove stranke, koja će ih ubrzo "s pravom" smeniti, i koja se na čelu države nalazi od te 2012. do danas. No, petooktobarska deca (uz retke izuzetke) pokazala su da je sram najvažnija osobina, odnosno da je izostanak istok najveća anomalija. Bez srama nema ni čoveka. Da su oni u stanju da se stide, posle 2012. se sigurno više ne bi bavili politikom. Ako su "moralno" pretekli ubistvo Đinđića, i ako su posle referenduma tzv. Kosova, sebi dali još jednu šansu, 2012. su morali da izvrše političku samolikvidaciju. Naravno, da to nisu učinili. Šta više, i dalje su tu, i i dalje građani Srbije "bajke o boljem životu" na ovaj ili onaj način slušaju od jednog: Tadića, Šutanovca, Čanka, Ilića, Jeremića, Đilasa, Jovanovića, kao da niko od njih ne shvata: da državu mogu da jašu svi, sem onim koji su je već jahali pa, sjahali. Ko je sjahao, pogotovo ko je oboren s konja, dalje će morati pešice.

Ipak, posebno je zanimljivo, pa i simptomatično to, da se vladavina DOS-a i njegovih derivata od 2000. do 2012. godine, pozitivno ocenjuje- čak i veliča, jedino u nama susednim državama. Nedavna anketa koju je u regionu sprovela jedna evropska agencija sa pitanjem "šta mislite o susedima", pokazala je da građani Hrvatske, BiH, i tzv. Kosova misle da je srpska vlast do 2012. bila mnogo bolja od ove aktuelne, odnosno da je ova "važaća" najgora do sada!? I to nas vodi do reči Nikole Pašića, koje možda najbolje objašnjavaju: Zašto građani Srbije i više nego što će vam to javno priznati tolerišu sadašnji režim, odnosno- zašto više žele ove od onih. Veliki Baja Pašić je svojevremeno rekao: "Ako si u dilemi, i ako ne znaš šta je dobro za Srbiju i Srbe, ti vidi šta Bugari, Hrvati i Arbanasi misle da je dobro za nas, pa uradi suprotno."

Rezime

Možda najbolja stvar kod našeg naroda u ovih par decenija apstinencije od dobrog života, je ta što kao građani polako sazrevamo, Priča o promenama radi promene, uz geslo: "Samo da on ode, sve ostalo ćemo lako", više ne može da prođe. Dokle će SNS predvođen Vučićem biti na vlasti? Biće, dok se ne iskristališe opozicija, dok ne dođu novi ljudi sa jasno definisanim programom. Pritom, program neke nove buduće ozbiljne opozicije, morao bi da bude baziran na egzaktnim, a ne na apstraktnim političkim formulama. Poruke tipa: "Jaka ekonomija, jaka vojska, slobodni mediji, vladavina prava", su politički ideali, a ne politički program. Jasno definisan plan, i do tančina razraćen mehanizam kako do toga doći, je već nešto drugo. Ali, to će morati da urade neki novi ljudi u srpskoj opoziciji. U svetu i vremenu u kojem živimo, ideje su mahom stare-reciklirane, i jedino novi i nekompromitovani ljudi kao protagonisti istih, mogu da zavrede pažnju i poverenje naroda. Toga je svestan i Vučić. Savršeno mu je jasno, da njegov najjači adut nisu njegovi ministri, već njegovi politički oponenti. Da se ne lažemo: Vučićeva apsolutna vlast je predhodnih osam godina donela mnoge skandale. Savamalu, sumnjive tendere, kao i više potpisanih međudržavnih sporazuma diskutabilnog sadržaja. Ali, šta je Savamala spram ubistva premijera, albanske pobune, pogroma Srba na Kosmetu, ili blokade auto-puta Beograd- Novi Sad od strane "crvenih beretki"? Šta je "vazduplohov" jednog Vučićevog ministra, spram obećanih 1000 evra po glavi stanovnika ministra onih bivših, koji bi da budu i budući? Šta je Vučićevo "ispod žita" i netransparentno opremanje vojske, spram Tadićevog uništavanja vojske, i njenih najelitnijih brigada? I na kraju krajeva: Šta su Briselski i Vašingtonski sporazum, makar ovaj drugi bio potpisan i u "magarećoj klupi" spram referenduma u Crnoj Gori, pa referenduma na Kosmetu, zaključno sa izmeštanjem pitanja o Kosovu i Metohiji iz UN u EU? Srpsko društvo je prilično dugo u blatu i potrbno mu je pranje. Ipak, narod će biti pasivan sve dok ne naiđe na izvor čiste vode. Samo čista i nezagaćena voda, ona koja nije do sada gustirana i ispljunuta, može da izazove poplavu naroda na biralištima, i samo ona može da dovede do promene režima. Bez čiste vode, nema narodne reakcije i nema pomeranja iz blata. Koliko god bilo teško, nepopularno, pa, i vulgarno reći, svima je jasno: Blato se govnima ne pere!