Zašto (ne) verujem Dritanu Abazoviću

Ako je 30. avgusta bio dečko koji obećava, 31. je postao čovek koji odlučuje. Dritan Abazović, crnogorski političar albanske nacionalnosti, lider pokreta "Ura"; možda prvi političar u nekoj državi Evrope koji dolazi iz manjinskog naroda, a koji u suštinskom smislu u toj državi ima takvu moć i takav znača. 30. avgust, Abazović je dočekao kao jedan u nizu lidera u dugačkoj koloni crnogorskih opozicionara kojima je muka od politike Mila Đukanovića. Već dan kasnije, postao je "zvezda izbornih rezultata" čija četiri mandata u velikoj meri mogu da odluče sudbinu Crne Gore. Jedna priča o naizgled običnom momku iz Ulcinja... O Dritanu Abazoviću, o beloj, ali i o dobro skrivenoj crnoj strani njegove političke ličnosti.

Dritanovo belo

Nesporno: mlad, talentovan i obrazovan... Dritan Abazović bez ikakve dileme predstavlja novu generaciju regionalnih političara, koji bar u formi svog delovanja odudaraju od klasičnog oblika "političkih sirovina", kakve u velikoj meri vučemo iz 90-ih godina, a koji su kao takvi jedini preživeli relikt nesrećno upokojene Jugoslavije. Šarmantan momak iz Ulcinja, u naponu svoje životne i političke snage, ima dovoljno intelektualnog štofa i harizme, da sebe isturi, ili bolje rečeno da sebe predstavi kao dominantnu političku figuru, u kojoj narod, ili bar deo naroda može videti rešenje za budućnost. Sigurno, pored navedenog, najjači adut Dritana Abazovića je činjenica da ne vuče "repove prošlosti, i da pred građane bar za sada izlazi "bez putera na glavi". Naravno, neko će reći: Nije ni imao kada da se ukalja!? I to je tačno! U politici, ko je kakav, koliko je ko dosledan, i koliko ko zaista vredi saznate tek kada dođe na vlast. Biti dobar u opoziciji, pogotovo ako ste mladi, politički nekompromitovani, i ako uz to važite za direktnog oponenta večitom diktatoru, je nešto poput "kafanskog patriotizma". Lako je braniti državu, a sa njom i svoje ideje, za kafanskim stolom sa čašom u ruci. Ipak, kada kafanske stolnjake zamenite uslovno rečeno "terenom", strah, nagon, i pohlepa, koji nastaju usred mnogobrojnih prilika u novostečenoj situaciji, pogotovo onih koje kombinuju ucenu i novac, često znaju da potisnu i pobede početni motiv i bazične političke ideale. No, za sada, Abazović je, kao i veći deo doskorašnje crnogorske opozicije politički čist. Ono što je Dritanu, pored svega navedenog veliki adut, jeste njegova nesporna orjentacija ka "građanskom društvu". I tu mu zaista treba verovati. U Abazovićevom političkom nervu, se bez mnogo dvojbe prepoznaje želja da Crna Gora raskrsti sa nepotizmom, mitom, korupcijom; da se na tridesetogodišnju tiraniju kojom je Milo Đukanović uspeo da natera jedan deo Crnogoraca da nekadašnji "svetli obraz" zamene praznom glavom, pogotovo onom koja je nasađena na ramena sklonim klimanju i saginjanju, jednom zauvek stavi tačka! I to je to, bar kada govorimo o beloj strani Abazovićevog političkog habitusa. Svi ostali elementi u pokušaju projekcije njegove političke bliske budućnosti, pogotovo kada su Srbi u pitanju, dobijaju nijansu sive, pa, čak i potpuno crne boje. Evo i zašto?

Dritanovo crno

Građansko društvo!? Koliko god da je s jedne strane to Abazovićev najjači adut, i koliko god javnost- verovatno i s razlogom to prihvatala kao njegovu iskrenu želju i političku tendenciju, sama ideja o građanskom društvu, i njena eventualna implementacija na Zapadni Balkan je jedna velika šarena laža. Šta više, premisa o navodnom "građanskom društvu" je poslednja demagoška predstava, koju političari iz ovog dela Evrope mogu, pa i smeju, da ponude građanima zarad dobijanja glasova. Nakon kompromitovanog komunizma- sa svim njegovim Jugo-socijal-samoupravnim formama, zatim nakon prokazanog rodoljublja, koje je od strane Evrope i Amerike prvo zabranjeno,a zatim i zamenjeno nekom mešavinom istoriskog prepakivanja i nakaradnog nacionalnog inženjeringa, "građansko društvo", za narode eks-Ju prostora i njihove uši koje su gladne poruka optimizma i nade, dođe kao najbezbolnija laž. Ako ništa drugo, laž koja neće izazavati nova puškaranja i masovna stradanja.

Elem, postavlja se pitanje: Da li je građansko društvo uopšte moguće? Za utehu mnogih: Naravno da jeste! I naravno da su društva mnogih država, bar u većoj meri dosegla nivo za koji se može reći da je "građanski". Ipak, pre svega i iznad svega, potrebno je jedno znati: Građansko društvo je vrhunac društvene evolucije jedne države! Ono kao takvo dolazi na kraju, tek kada politika reši sve teritorijalne, nacionalne i ekonomske probleme svojih građana, nikako pre. Građansko društvo nije ni predhodnica ni preduslov moderne države! Ono je posledica moderne države, njen krajnji rezultat. Ako se Sjedinjene Države uzimaju kao "mustra", kao primer građanskih sloboda, odnosno građanskog društva, jasno možemo zaključiti, da redosled politika i ličnosti koje su od nekadašnje kolonije napravile velesilu nije išao u smeru Donalda Trampa i Baraka Obame ka Džordžu Vašingtonu i Vajatu Erpu, već je bio obrnut. Prvo: Neko je morao da stvari državu. Drugo: Neko je morao da obezbedi pun suverenite države na svojoj teritoriji. Treće: Narod je morao da izgradi samosvest, samo ne samosvest baziranu na "nadri istoriji" i veštačkom nacionalnom inženjeringu, već samosvest koja ima osnovu u realnim istorijskim faktima. Pa, stoga Amerikanci u izgradnji iste, nisu odbacili činjenicu da su (mahom) evropskog porekla, niti su odbacili engleski jezik kao svoj maternji. Četvrto i ključno: Država je morala da reši problem korupcije, a građani su kao preduslov dalje evolucije morali da dosegnu jedan kvalitetan nivo društvenog standarda- koji počiva na zdravoj ekonomiji, kako bi tek onda u nekom petom koraku- Holivud, rokenrol i hipi pkret predhodili nečemu što se može nazvati "građansko društvo". Drugim rečima: Građansko društvo je "doktorska disertacija" jedne države, šlag na njenu tortu. Na žalost svih nas na Zapadnom Balkanu, kada je torta u pitanju, mi smo tek u fazi "lupanja jaja", a od doktorata nas deli čitava srednja škola i osnovne akademske studije. Crna Gora, koja je koliko juče izmislila novu naciju, nov jezik i novo pismo, i za koju je vrhunac "viskoke industrijske proizvodnje" Nikšićko pivo, pogotovo sa svim svojim podelama i deobama nema kapacitet za to. Prosto: Za tu ideju Crna Gora je u ovom trenutku neplodno tle. I zato ako Abazović kao vesnik promena uspe da pokrene inicijativu, koja bi bar državni aparat očistila od Đukanovičević ostataka, za početak biće dovoljno. Njegova šira lista ideja, s kojom je "namakao" glasove na nedavnim izborima, a koja projektuje Crnu Goru kao Švajcarsku na Balkanu, sluti da postane veliko razočarenje. Aplauzi podrške mladom momku iz Ulcinja, vrlo lako i vrlo brzo mogu se pretvoriti u uvrede i pogrde, i to ne zato što nije uradio ništa, već zato što je obećao ono što prosto nije realno.

Nego, gde su u toj priči Srbi? Odnosno šta je sa srpskim pitanjem u Crnoj Gori? Zemlja koja je u zlo tursko vreme bila jedina u kojoj se srpsko ime izgovaralo bez straha, postala je zajedno sa tzv. Kosovom tamnica srpskog etnosa. Treba biti realan: Ako se ukine, odnosno ako se povuče skaradni zakon o navodnoj "slobodi veoispovesti", biće dovoljno, i biće to veliki uspeh litija koje su i pokrenule talas promena u Crnoj Gori. Nešto više od toga se neće desiti.

Ipak, u pokušaju da dublje proniknem u političku dušu Dritana Abazovića, ukazao bih na nešto što je mnogima promaklo. Da, građanska opcija jeste i bela i siva strana Abazovićevog političkog spektra. Ali "crnilo" Dritanove politike, leži baš u njegovom potencijalnom budućem odnosu prema Srbima i srpskom pitanju u Crnoj Gori. Često se zanemaruje činjenica da Abazović nije protivnik DPS-a, već Mila Đukanovića lično. Tačnije, on se redom zalaže za sva programska načela DPS-a, samo je stava da istrošeni i kriminogeni Đukanović sa svojim kompromitovanim rukovodstvom mora da siće sa pozornice. Ipak, fundamenti politike DPS-a: crnogorska nacija, Stefan Nemanja kao okupator, crnogorski jezik, pismo od 32 slova, nezavisno Kosovo, itd. su "vrednosti" koje Abazović itekako baštini i podržava. Potrebno je znati: Zapad se neće odreći DPS-a! Stranka takve infrastrukture i takve načelne politike, je potrebna evro-atlanskim tvorcima naše stvarnosti. Zato se ne bih iznenadio da Zapad pročisti DPS od Đukanovića i njemu sličnih, i da ga za neka buduća vremena učini idealnim koalicionim partnerom za Dritana Abazovića. Vrlo realna pretpostavka: Abazović ostaje u koaliciji sa srpskim strankama, ali samo u periodu oročenom na godinu, dve, a već za tri, četiri godine zajedno sa "novim DPS-om" nastavlja da slika sliku Crne Gore po nakaznim konturama uspostavljenim na Drugom zasedanju Avnoja u Jajcu 43. godine. Posebno bih podvukao: Sporazum koji je Abazović potpisao sa srpskim strankama, a koji predviđa da Crna Gora neće menjati svoju "od juče zastavu", svoj "od juče jezik", i svoje "od juče pismo", nije temelj saradnje Abazovića sa Srbima, već je temelj za neku buduću saradnju Abazovića i novog DPS-a bez Đukanovića. Narodski rečeno: Živi bili pa videli.