Život i "isključenija" nove crnogorske vlasti

Minula i blagopočivša 2020. godina je u Crnoj Gori bila prilično turbulentna. Osim borbe sa Korona virusom, Crnogorci su u prošloj godini vojevali i jedan mnogo ozbiljniji boj protiv teškog oblika političko-društvenog kancera koji je metastazirao poslednjih 30 godina- i gle čuda, kada se malo ko nadao uz Božju pomoć i snagu naroda uspeli su da pobede. U prošloj godini pao je Milo! Period apslolutizma u Crnoj Gori trejao je od 1989. do 2020. godine. Kraj! Možda ne "de jure" kako se to pravničkim žargonom kaže, ali "de facto" definitivno da. Milo danas nije ono što je bio juče. Nova godina je za Crnu Goru bez dileme i nova šansa za novi, pravedniji i mirniji život. Ipak, šta od talasa promena u Crnoj Gori mogu da očekuju Srbi, koji su zapravo u političkom smislu i "došli glave" Milu Đukanoviću? Koliko se u 2021. položaj Srba u Crnoj Gori menja? Odnosno koliko nova Vlada, koja bar delom nosi epitet "prosrpska" može i sme da uradi za srpski narod u Crnoj Gori koji se danas nalazi rastrgnut između lepih želja i pustih snova?

Treba biti realan!

Crna Gora je prilično odmakla na putu autodestrukcije, degradacije i dezavuisanja svog istinskog bića; na putu uništenja pravog habitusa Crnogoraca i crnogorske države, na žalost zvanična Crna Gora je poslednjih 30 godina napravila korake od sedam milja. Ideja "rasrbljavanja" Crne Gore osmišljena negde oko Berlinskog kongresa od strane Ugara i Engleza, s namerom da se srpski narod, srpsko biće, i pre svega srpska ideja otera od svojih prirodnih granica, imala je u Milu Đukanoviću- bar za sada svog najistaknutijeg protagonistu. Zvuči paradoksalno, ali Milo Đukanović je svojom politikom naneo više štete srpskom pitanju u Crnoj Gori, a samim tim i onoj pravoj "istorijskoj Crnoj Gori" nego svi zavojevači zajedno vekovima unazad.

Da je neko te 1989. godine kada se Đukanović uzdigao na vlast, bez obzira na onu crnu liniju crnogorskog nasleđa koja spaja Zelenaše, Sekulu Drljevića i komuniste sa njivovim "levim skretanjima" rekao da će se Crna Gora jednom odreći srpskog porekla, Njegoša, "kosovskog mita", ali i bratstva sa Rusijom, u najmanju ruku bio bi okarakterisan kao zlonamerni idiot. Ipak, tako nešto se u velikoj meri zaista desilo. Kada podvučemo crtu iza Đukanovićeve tridesetogodišnje apsolutne vladavine rezultati su poražavajući! Crna Gora je danas država koja se nalazi u nekoj vrsti nacionalno-identitetskog bunila, odvojena od svog korena; država u kojoj 50% stanovništva odbacuje jezik na kojem je govorio i pisao Njegoš kao svoj. Ako tome dodamo da je su u crnogorskom kršu čvrsto zabodena dva jarbola, jedan na kojem se već vijori Nato zastava, i drugi koji čega zastavu EU, lako se može doći do zaključka da ni Alijansa ni Unija neće dozvoliti bilo kakvo tekstonsko pomeranje na teritoriji koju su s pravom već kaparisali kao svoju.

Zato, konkretno iz srpskog ugla, treba biti oprezan i umeren po pitanju zahteva koji se stavljaju pred novu Vladu, na čijem se čelu nalazi Žarko Krivokapić. Prosto rečeno: treba biti realan! Ukoliko zvanična Podgorica sa "taze odabranim glavešinama na vlasti" ukine skandalozni zakon o tzv. "Slobodi veroispovesti", takođe, ukoliko podigne branu sa institucionalnog korišćenja srpskog jezika, odnosno ukoliko se Srbi u Crnoj Gori dovedu do nivoa ravnopravnih građana, može se konstatovati da bi srpska strana, što u Crnoj Gori, što van nje, mogla biti zadovoljna. Očekivati nešto više od toga, poput povlačenja priznanja Kosova, odbacivanja tridesetdvoslovnog pisma, ili pokretanja procedure za izlazak Crne Gore iz Nato-a, je nerealno, gotovo nemoguće, a po samu Crnu Goru i njenu bezbednost i potencijalno vrlo opasno! Šta više, ako bi se Crna Gora odlučila da kaže "No" Vašingtonu i Briselu, i "Jo" (na albanskom ne) Tirani i Prištini, tim činom ne bi pucala sebi u noge, nego još gore- pucala bi sebi u stomak! A takvom eventualnom epilogu niko dobronameran ne bi mogao da se raduje.