Puj – pike, ne važi se!

Istorija će reći svoje, možda i neće, a na nama je da se još jednom prisetimo verovatno najgoreg doživljaja koji jednom ljudskom biću može da se dogodi tokom života – dvomesečnog bombardovanja nesrećnog naroda – ne bi li se volji moćnika i njihovim političkim interesima privoleli Slobodan Miloševićem i njegova dražesna saputnica. O svemu tome je već bilo govora, mada nikada nije na odmet ponavljanje takvih grozota pošto je ponavljanje majka mudrosti, a istorija je učiteljica života.    

U našem slučaju, bez obzira što se može shvatiti želja Zapada da se oslobodi svog pulena poznatijeg kao „faktor stabilnosti na Balkanu“, nikako se ne može shvatiti gest civilizovanog dela čovečanstva da delimično fizički, a u mnogo većoj meri psihički, ubije čitav jedan narod zarad nekih svojih ciljeva. Nabrajati pojedinosti onoga što nam se događalo, bilo bi suvišno. Uostalom, nema tih reči koje mogu da objasne užas čoveka danonoćno bombardovanog uranijumskim, kasetnim, tepih i ostalim bombama i bombetinama. I dok su pokušaj definitivnog uništenja jednog naroda pojedini sledbenici tadašnjeg diktatora doživljavli kao sjajnu priliku za ispoljavanje svojih patriotskih emocija, bulažnjenjima po mostovima, dotle su svi ostali, racionalni, trezveni i u to vreme opoziciono nastrojeni pripadnici istog naroda, isto to doživljavali kao svojevrsnu kaznu bez i najmanjeg povoda da budu kažnjeni. Verovatno da se nikada ništa slično u svetu nije dogodilo. I baš zato, mnogo godina posle, valja reći da nećemo ni zaboraviti, ni oprostiti, svesni da to neće nikoga nešto naročito da uzbudi. A i zasto bi? Zato neka ostane zapisano da ni svi Srbi nisu krezubi, masni, prljavi, tupavi i zli gibaničari iz Bulajićevih filmova, kao što ni američka demokratija nije ono što bi oni voleli da jeste. Naprotiv, i to bi trebalo da znaju, bez obzira koliko neko cenio doprinos zapadnog sveta i koliko voleo Ameriku i Amerikance, ne može se tolerisati takvo zverstvo nad nedužnim ljudima.

Zapravo, suština ovog podsećanja, mada verovatno i nema nikakve svrhe, trebalo bi da posluži samo tome da se još jednom podsetimo na ono što smo preživeli, a da za to ni malo nismo krivi. I ma koliki humanista čovek bio, ne može a da se ne pomiri sa činjenicom da je u to vreme mnoge trebalo ukloniti iz našeg vidokruga, bez obzira na metode koji bi se u tu svrhu koristili. Međutim, kada se stvari sagledaju sa ove distance, više je nego jasno, a i smešno, da u spektakularnoj vojnoj avanturi Miloševićevih omiljenih „drogiranih životinja“ ni dlaka sa glave nije falila nikome od onih protiv kojih je, navodno, čitava fešta i bila upriličena. NATO bomba u klozetskoj šolji ili bračnom krevetu, svejedno, rezidencije diktatorskog degenerisanog para, svojevrsna je karikatura američke svemirske tehnologije. Bombardovanje Kineske ambasade samo je još jedna potvrda da je praćka mnogo preciznije oružje od „tomahavka“ ili „avaksa“. Tako se dogodilo da i u tom, uslovno rečeno ratu, stradaju deca na nošama, putnici u autobusima, babe na pijacama i po vrzinama i uglavnom oni koji nikakve veze nemaju ni sa ratom, ni sa bilo kakvom ideologijom. Zbog svega toga, kada se sada sagledaju svi efekti suludog sukoba tadašnjeg diktatora sa celim svetom, sav osiromašeni uranijum kojim smo nakljukani, sve neaktivirane bombe kojima smo okruženi, svi pokidani živci kojima smo „nagrađeni“ smešteni su u kompletnom zagađenju svesti koje smo dobili kao trajnu uspomenu na sukob ludaka sa celim svetom.

Ono što je još samo jedna od grozomornih besmislica sa kojima smo živeli jeste da su baš oni koji su se najviše zlopatili po skloništima i kojekakvim zaklonima bili proglašeni, valjda iz štaba uvažene profesorke Mire M, izdajnicima, agentima CIA-e i saveznicima NATO-a. I pored svega, ni posle svih ovih godina, nismo izgleda ništa shvatili. A i kako bismo kad smo takvi kakvi smo. A i da nismo, ne bi nas ni zadesilo ovo što nas je snašlo. Uostalom, počeo je još jedan rat, pa imamo priliku da još jednom utvrdimo gradivo, ukoliko je to nekome uopšte bitno i ukoliko više bilo šta ovde ima nekakvog smisla.

Ivan Rajović