Putin dolazi - Car Vladimir

Kip poslednjeg ruskog cara Nikolaja II stigao je u Beograd, mnogo godina pošto su njegovo imperatorsko velićestvo u Jekaterinburgu ubili boljševici, ubivši pri tom i njegovu suprugu Aleksandru, rođenu princezu od Hesen-Darmštata; kćeri Olgu, Tatjanu, Mariju i Anastasiju; trinaestogodišnjeg sina carevića Alekseja; doktora Botkina, caričinu sobaricu A.S. Demidovu, dvorskog kuvara Haritonova i lakeja Trupa. Legenda kaže da su pobijeni i ljubimci porodice, iz plemenite pasmine ruskih hrtova berzoj. U trenutku kada je izvršena egzekucija, car je već više od godinu dana bio van prestola, sa kog je abdicirao 1917. godine. Bio se povukao pred pritiscima, izjavivši da će to učiniti ako njegova abdikacija ide u prilog dobrobiti Rusije. Nikolaj II, često je probleme rešavao klečeći pred ikonom, a nekoliko uličnih krvoprolića koje je vojska počinila tokom njegove vladavine, komentarisao je u svom dnevniku, konstatujući da je protekli dan bio „težak i užasan“. Ruska zagranična crkva kanonizovala je carsku porodicu, a u samoj Rusiji carska porodica je sveta u nekim eparhijama, uključujući i onu u gradu u kome su Romanovi surovo likvidirani, Jekaterinburgu, administrativnom centru Sverdlovske oblasti, koja i dalje nosi ime po članu centralnog komiteta koji je egzekuciju i naredio.

Nikolaj je stigao kao Putinova prethodnica. A Putina, u Rusiji, mnogi neformalno zovu: car Vladimir.

Ali, nije to naročito neobično za ovu ogromnu zemlju kojom je uvek upravljao ovakav, ili onakav tiranin, pa makar se nije zvao car. Forma je različita, ali suština ista. Uostalom, kineski narod je Mao Ce Tunga zvao „Veliki crveni car“... (Prost svet nije se bavio marksističkom mišlju; u zemlji „gospodara deset hiljada godina“, jedan car više ili manje, ne znači ništa.)

Putin je moćan. Slaba je vajda od izmotavanja s njim i karikiranja njegove ličnosti njegovim hobijima, strastima, ili slabostima (voli bele medvede, tigrove, motore i mlade i lepe žene...)

Putin je tvrdokoran. Za razliku od Nikolaja, Putin nikada ne bi poklekao; nikad ne bi abdicirao i nikad ne bi ušao u rat da zaštiti pravoslavnu slovensku braću Srbe, osim ako to nije u njegovom interesu, ili barem ukoliko time ne bi, još jednom, pokazao da je najjači lik svetske politike. Pravoslavlje i slovenstvo tu ne igraju nikakvu ulogu.

Putin, doduše, ima i ugodniju poziciju, od svetog cara. I u zemlji i u svetu.

Vojislav Todorović

Putin je došao na vlast u trenutku kad je narodu već odavno preko glave bilo i komunizma, i carizma, a dakako i zapadnjačke inercije iz hladnoratovskog doba, odnosno, prikazivanja Rusa kao divljaka i kriminalaca, pijanih budala i suludih naučnika. Ovaj narod, postao je gord, postao je ohol. I hladan kao led. Baš kao Putin.  Putin, koji ne vodi ni jednu od pomenutih politika, već tera po svome. A to, prevedeno u brojke, znači da je nacionalni dohodak po glavi stanovnika ove prebogate zemlje siromašnog naroda, za Putinova vakta, uvećan deset puta. A to je već ozbiljno.

Putin je, uostalom, jedini svetski imperator koji je tajkune stavio pod svoju komandu što je odlika monarha par excellence. Jednom, davno, kad je Engleska bila pred opasnošću od španske invazije, Elizabeta I je pod steg svetog Đorđa pozvala najčuvenijeg gusara Fransisa Drejka, dodelivši mu titulu zamenika komandanta državne flote. I taj potez je doneo ključnu prevagu na stranu Engleza. Armada je bila rasturena u paramparčad. Tako to rade imperatori.

I na sve to, po svetu, a naročito na zapadu, postanu nervozni i počnu da se pitaju: Šta, dođavola, hoće taj Putin, koji čak ne pije ni alkohol?! A Rus! I kako to sad uklopiti u kliše? I ne boji se sankcija! Već uzvraća istom merom! Bezobrazluk... Dobro, znamo da ima nepregledna prostranstva gasa i okeane nafte u toj Sajbiriji, ali nije u redu da nas baš uopšte ne zarezuje. Naši predsednici i obaveštajne službe nam nisu rekli da će to tako biti...

A da je igranka po globusu licemerna i da - jedni lažu, znajući da ovi drugi koje lažu znaju da su ih slagali; a ovi slagani onda lažu lažove, koji znaju da ih lažu... i tako u nedogled – to svi znamo.

I baš takva je i igranka oko Ukrajine. Vekovima deo ruskog carstva - zemlja čiji je glavni grad Kijev bio prva ruska prestonica, sad je odjednom postala simbol nekakve borbe za demokratiju na istoku, a Putin je odjednom zlotvor, jer je hladnokrvno uzeo Krim, izmotavajući se, pri tom, sa demokratijom. Oni koji to kažu, vrlo dobro znaju da ni sami nikad ne bi dopustili da im neko ispred nosa stavlja rakete, zarad bilo čega, pa ni demokratije, kao i da Rusija ni po koju cenu ne bi dala  poluostrvo na kome Crnomorska ruska flota boravi od vremena knjaza Potjomkina, kao što, na primer, ni Englezi nisu prepustili hiljadama kilometara udaljena Foklandska ostrva, stanište pingvina na domak argentinske obale.

I odakle im, uostalom, uopšte ideja da car Vladimir mari za demokratiju? Kakav bi to, moliću lepo, bio car demokrata? To i ne bi bio naročit car, nego više nekakav predsednik...

Ma šta kažete? On i jeste predsednik?

Dobro, ako vi verujete u deda Mraza - onda je predsednik.

Vojislav Todorović