Rađanje nove elite na ubijanju čoveka

Prođe i taj, jedan od najvećih hrišćanskih praznika. I lepo se podsetismo ljudskosti, praštanja, ljubavi, tolerancije, mira, milosrđa i svega što bi svakodnevno, a ne jednom godišnje, trebalo da krasi čoveka. I lepo se iščetitasmo i poželesmo jedni drugima koješta, svesni da to ima isti efekat koliko i prdež zeca sa vrha Jahorine na promenu klime u Japanu. Koliko samo licemerja u tom kolektivnom slavlju, toj masovnoj imitaciji dobrote i čestitosti, tom istiskivanju poslednjih atoma zaboravljenog sebe, tom lažnom očišćenju od greha koje smo svi na sebe navukli, činjenjem ili pasivnim posmatranjem. Izvukli smo odnekud ta svoja ljubazna lica, te instalirane osmehe, tih nekoliko nesuvislih nevešto složenih reči da se oglasimo u svoje ime, u ime Isusovo i u ime mira Božjeg. A zaboravilo se da je isti taj Isus od iste takve rulje licemera i prostaka dopao kamenovanja i krsta . I lepo beše, napismo se, najedosmo, načestitasmo, ubedismo sebe da nismo zaboravili da smo, ipak, ljudi i da nosimo klicu mira Božjeg u sebi iako oko nas sve pršti od mržnje i nemira ljudskog. A sad zavrnimo rukave, udahnimo duboko i zaronimo ponovo u kaljugu svakodnevice koju su, gle čuda, isti ti Božji ljudi napravili.

A kod nas ništa novo, sve ide svojim tokom u pravljenju države po skicama nalogodavaca i uz pomoć onih koji su pristali da svoje mladalačke grehe okaju čineći ono što niko drugi ne bi, a to znači pristajanjem na sve. I tu više nema nikakvog spora, to je svima jasno i zato su se svi povukli čekajući da namesnička vlast obavi ono što se, činilo se u jednom trenutku, obaviti mora po cenu da neko ponese taj žig najvećeg nacionalnog izdajnika.U zamenu za to njegov nosilac može sebi da dopusti različite ludosti, sve mu je dozvoljeno, mada i nema toga ko bi ga u tome sprečio.

Sve to vide relativno razumni, pa su se tiho povukli iz svega toga, tako da je privođenje kraju priprema za put u Evropu prepušteno onom delu građanstva i seljaštva koji bi članstvom u vladajućoj partiji da reše svoje egzistencijalne probleme, i onima kojima je sve svejedno pod kapom nebeskom i koji igodišnja doba jedva uspevaju da razlikuju. Prema tome, apsolutnim političkim dunsterima.

Međutim, postoji još jedna skupina na prvi pogled čestitih, dobrodušnih ljudi kojima niko nije objasnio suštinu ovoga što se dešava. Niko im nije rekao da je ovo u čemu se nalazimo jedno veliko čistilište, jedno ogromno ništa, ili „tamni vilajet“ iz kojeg niko, ako uopšte izađe, neće izaći sa istom svešću. Niko im nije rekao da ovo odavno nije država, da bi državu tek trebalo sastaviti kad se i poslednji kamen na kamenu bivše nam domovine bude urušio. Kad sve bude zatvoreno, uništeno, zatrovano i obesmišljeno, kad, prosto rečeno, ništa ne bude kao što je bilo. Kad samo mi preostanemo, bez igde ičega, goli i bosi, neorganizovani u svetu u kojem smo se našli, kao brodolomnici. Dobro, i to je valjda jasno svima koji vide i znaju da razaznaju.

Za to vreme, u tome što država nije, a pitanje je da li će, kada i čija biti, zdušno se radi na uspostavljanju nove društvene klase. To su oni koji će iz svega ovoga izaći kao tranzicioni dobitnici. Naravno, to su rukovodioci i članovi vladajuće partije, njihovi koalicioni partneri, ali i svi ostali političari u skladu sa „zaslugama“ i „rejtingom“. Osim političara ovde bi mogli da se pomenu neki pojedinci i organizacije, ali sve to već spada pod odrednicu „simpatizeri“.

Dakle, koliko god nas ubeđivali i pozivalise na narod, njegovu volju i interes, ovde nema ničega od toga. Narod je poslednje o čemu brinu pohlepni pripadnici nove elite. Nema tu više politike, nema nacionalnog interesa, zajedništva – ničeg. Postoji samo sebična potreba da se dođe do para i obezbedi mesto u čamcu za spasavanje sa sebi sličnima. Sve ostalo je obmana, deo taktike koja ima za cilj da skrene pažnju sa suštine.

A jednoga dana, kada se probudimo iz ovog košmara, staćemo oči u oči sa surovom istinom: vojska izmoždenih tranzicionih gubitnika naspram šačice „elitnih“ primeraka, magnata, milionera i vlasnika svega i svačega. I to će biti kraj jedne od najpodmuklijih obmana u istoriji. Buđenje iz višedecenijskog sna o ulasku u Evropu, i suočavanje sa novim staništem bede, poniženja i beznađa iz kojeg više izlaza neće biti, ukoliko i bude onih koji su živi, pri sebi, i voljni da bilo kakav izlaz traže. Jer, kako se već sada vidi, sve što se radi vodi ka tome da za većinu ovog naroda na ovom prostoru svi izlazi budu zatvoreni i da taj narod ovde jednostavno jednoga dana prestane da postoji, da ga nema. Eto, to je to. 

Ivan Rajović