Različiti teroristi

Trebalo je da nam se dogodi još jedan teroristički akt pa da shvatimo da je svet postao ono što je oduvek i bio – naše zajedničko životno stanište – da je svaka nevolja nevolja svih, ili bar većine, a sve dobro pripada samo pojedincima ili manjim grupama. U prividnom miru, a nikada nije mir, svako bije svoju bitku da se ostvari i usreći, po pravilu na štetu drugih. Tek u nevolji izgube se te granice individualnih prohteva i svi postanemo jedno, a interes nam je zajednički: da izađemo iz frke kako bismo opet počeli da radimo na samima sebi i ličnim zadovoljstvima. Nosioci takvog pristupa su političari. I zato nije jasno zašto građani funkcionišu u međusobnom doživljavanju drugih u skladu sa stavovima svojih vlada, ako je više nego jasno da su ti stavovi isključivo u funkciji opstanka na vlasti i najsebičnijih interesa takozvane manipulatorske oligarhije, prevaranata koji konstruišu događaje kako bi nas od njih spasavali.

Iz dana u dan sve više postajemo svesni činjenice da ovakav svet i nije baš najbolje mesto za život, mada nas ubeđuju u suprotno, i ne samo da nas ubeđuju, već nam to i nasilno nameću. Ono što je još gore jeste da polako shvatamo kako ovo i nije baš naš svet, već dimenzija u kojoj jesmo, a čije ustrojstvo nimalo ne zavisi od naše individualne volje, naših prohteva i shvatanja. Dakle, moglo bi se reći da smo samo zamorčići ili učesnici u predstavi koju je neko drugi režirao i za nju napisao scenario: Novi svetski poredak (NWO).

Koliko je meni poznato nijedan poredak se ne uspostavlja bez prisile manjeg ili većeg dela tretirane populacije u skladu sa njihovim raspoloženjem da budu tretirani. A ako tog raspoloženja nema, onda je to maltretiranje ili prostije rečeno teror.

U široj varijanti, svaka aktivnost koja za rezultat ima nevoljno pristajanje na nešto, može se smatrati terorom. Iza terora stojeteroristi, a čitava operacija jeterorizam. Prema tome, uspostavljanje pomenutog NWO, koji se još zove i liberalni kapitalizam ili demokratija, jeste teroristički akt za sve one koji ne žele da im ga uspostave,a svi oni su žrtve terora koliko god teroristi misle da im zapravo donose blagostanje, ako uopšte misle. Taj i takav NWO je, dakle, uspostavio terorizam kao legitimni način za ostvarivanje nečije ideje.

A teror može da bude psihološki, medijski, verbalni... pa sve do onog koji podrazumeva manje-više brutalnu fizičku eliminaciju, kao što je bilo u našem slučaju devedesetih.

Elem, ovo što se dogodilo u Parizu, nema opravdanja za racionalan humanistički um, ali je, nažalost, sasvim logičan postupak u svetu terora u kojem živimo.
Žrtve terora su gotovo isključivo nevini ljudi, a ne vinovnici, kao što su teroristi samo puki izvršioci negde drugde osmišljene ideje koja za svoje ostvarenje koristi terorizam. Terorizam nije čin bezumlja, mada tako izgleda, on je vaspitna mera, kazna koja ima za cilj da na najbrutalniji način upozori neposlušne da se saglase sa željama onih koji tako ostvaruju svoje ciljeve.

U takvim okolnostim oplakivanje žrtava terora je potpuno uzaludno i besmisleno, osim ako ne podrazumeva ono u ljudima prirodno, nadam se, osećanje bola za izgubljenim životom. I kao što čitav svet zna da se ujedini u osudi i izražavanju saučešća u pojedinim slučajevima, mada ne svim, tako bi trebalo da se sinhronizuje u negaciji i ukidanju terora kao pojave, mirnim putem, a ne samo u oplakivanju žrtava nečega što je, nažalost, prihvaćeno kao civilizacijski model za ostvarivanje ciljeva onih koji misle da je moć jedini uslov da bi se drugi prizvali pameti.

Dok se to ne dogodi, a neće uskoro, svi smo mi samo kolateralna šteta, mete na koje će kad-tad doći red da svojom žrtvom posluže nekom ludaku da svet suoči sa istinom svog pravednog ili nepravednog rata. A sve što za cilj koristi teror ili bilo koji vid prisile nad slobodnom voljom pojedinca, ne samo da je nepravda, već je zločin i sasvim je svejedno da li mu motivi leže u religioznim, političkim, ekonomskim ili bilo kojim drugim pobudama.

Život savremenog čoveka, odnosno civilizacija u kojoj živimo, je teror ili teroristička, a teror se javlja u najrazličitijim oblicima. Prihvatili smo ga kao način života i onda je besmisleno da se zgražavamo nad pojedinačnim slučajevima kojih će, nažalost, tek biti s tim što ćemo, nadam se, imati toliko razuma da na isti način ispoštujemo sve žrtve, a ne samo one koje su po nekim našim svhatanjima tragičnije od drugih. I sve to dok se i teroru, kao i mnogim drugim pojavama koje ga prate, jednostavno ne kaže: dosta! E, to bi onda bio taj vrli novi svet, a ne ovo.

Ivan Rajović