Seksualne retardacije u Srba

Ne, ovaj tekst nema veze sa seksom. Sa retardacijom u Srba ima. Jesmo zaretardirali, skoro u svakom smislu. Sistem vrednosti nam je toliko poremećen, da nam je samo dno vrhunac koji ćemo teško dostići.
Ovo je država u kojoj se presude o rehabilitaciji uručavaju kao rođendanski poklon sudije Vasića najomiljenijem nam srpskom parazitu NJKV Aleksandru Karađorđeviću (ali nema veze, ovaj drugi je retardiran od rođenja, njemu se oprašta), prestara se stabla seku jer retardacija ne dozvoljava da se iznađe neko rešenje da stablo ne bude posečeno. Ovo je jebena zemlja u kojoj je Mimi Oro uzor mladim devojkama, a Kristijan Golubović slobodan umetnik širokih shvatanja i kapaciteta (naročito za ušmrkavanje raznih opojnih droga). Ovo je zemlja u kojoj je ključna distinkcija razlika između hrabrosti i smelosti. Ovo je Banana Republika, koju su načisto ogulili i pojeli majmuni. Ovo je zemlja zatrpanih bazilika i pijanih neškolovanih ministara. Ali, koga još briga za to!?

Bitno je da se krka i loče po slavama, jer to tako treba. Valjda je to u duhu srBstva. Bitno je da se kupi najnoviji Ajfon, da bi se isti otplaćivao narednih sto godina, a u međuvremenu jelo iz kontejnera. Bitno je da se brane ideali, nebitno je to što su tvorci tih ideala neljudi i totalni nesoj.

Ovo je država gde premijer odlazi da se izvinjava u ime jednog kompletnog naroda, a da taj narod nije ni konsultovao o svojoj odluci. Na tom defileu dobije kamenicu u glavu, i narednih sto godina zapomaže po televiziji kako više nema naočare, jer mu je kamenica razbila iste. Evo, ja predlažem da svi damo koliko možemo da mu se kupe nove naočare, ali bojim se da on ni sa njima ne može da vidi koliko je ojadio ovaj narod. A verovatno ne može da vidi ni koliko je nečovek. Evo, mogu i da me uhapse kao onog iz Aleksinca; nemam mentalni problem sa tim. Ali imam mentalni problem da ćutim na govnarije, koje se u kontinuitetu od par desetina godina vrše nad ovim narodom. Imam problem da gledam kako razna idiotija kontroliše svaki vid umetničkog izražavanja. Imam problem da mi gerijatrijska žgadija kroji literarnu sudbinu u ovoj zemlji. A svi ćutimo ili lajemo na pogrešnom mestu. Još se nisu našla dva pametna da pokrenu masu i preduzmu nešto, jer je mnogo komfornije srati iz klimom osvežene sobe pravo po internetu. Jer i to je u duhu srBstva.

Nisu oni krivi, mi smo govna. Nisam gruba, samo realna, jer da nismo govna, ne bismo trpeli sve što nam se radi. Da nismo govna, ne bismo dozvolili da nam sudbina dece zavisi od stranačkog opredeljenja. Da nismo govna, našao bi se makar jedan sa malo većim mošnicama da kaže „Ej, bre, ljudi, pa zar nije dosta?!“

Ivana Pekić Malimarkov