Srpski princip “kuvane žabe”

Mnogi ovde još ne mogu da shvate da je jedno vreme definitivno prošlo, da ga treba zaboraviti i prilagoditi se novim okolnostima. Kao kada se izađe iz bioskopa, ali, naravno, sa mnogo dubljim i autentičnijim ožiljcima. Većina kao da čeka da neko proglasi kraj mobilnog stanja, prestanak opasnosti, pa da ponovo izađu iz svojih memljivih rupa, i počnu da žive svoje stare živote. Starih života ovde više nema, nažalost, niti će ih biti, šta god ko pod tim podrazumevao, a sve što dolazi svakim danom je sve surovija realnost, pogotovu za one koji još uvek imaju emocija, i koji ne mogu da ih kontrolišu i potisnu.

I zato mnogi gube dragoceno vreme čekajući nekog Godoa koji nikada neće doći, a drugi su jednostavno obogaljeni za bilo šta, osim onog na šta su naučeni, i njima je čak nemoguće prebacivanje na bilo koji drugi kolosek koji bi, eventualno, i mogao da im stvori iluziju nekakvog spasa. A ostajanje na starom i čekanje da se dogodi čudo znači sigurnu propast, po već oveštalom i do gađenja pominjanom principu kuvane žabe. 

Ali, da sve bude gotovo pesnički očudnjenije, zvrčka se sastoji u tome da je i bilo kakvo preduzimanje bilo čega potpuno sumanuta rabota. U vreme potopa pod imenom tranzicija, novac postaje sve. I mada je to model života i pogleda na svet, koji je već od početka prihvaćen u većem delu čovečanstva, ovde to tek počinje da se shvata i upražnjava, nažalost, praznih džepova. A to shvatanje je tim teže i bolnije za one koji u čitavu priču ulaze iz ovoga iz čega su Srbi ušli, a gde smo učeni da novac, navodno, nije bitan, a da je odanost samoupravnoj zajednici uz dostizanje samosvesti vrednog člana te zajednice na prvom mestu, čak bi se reklo patriotski čin.       

Dakle, pošto je novac i definitivno postao sve, onda je jasno da se sve oko njega i vrti, a da o svakoj pari brine neko ko se "izborio" da bude svenarodni brinitelj, čuvar kase, revizor, i sve što uz lovu ide. I poput najvrednije dragocenosti, što zapravo i jeste, o svakom dinaru neko brine, kako bi ga smestio u svoj, a ne džepove gologuzog puka. Shodno tome, sve aktivnosti, javne i tajne, koje bi mogle da dovedu do bilo kakve zarade, pod strogom su kontrolom onih koji čitavu zemlju drže u kavezu, a pregled situacije imaju kao na dlanu. Zato je iluzorno očekivati rasvetljenje u vidu ideje da se, svejedno kako, zaradi novac, a pogotovu ne velika lova. To nije moguće običnim smrtnicima.

Čovek u tranziciji mora da se pomiri sa činjenicom da on i nije čovek, šta god sam o sebi mislio, i da nastavi da egzistira od onoga što mu se da kao ono što zapravo jeste, niko i ništa. To što mu se daje, ako mu se daje, jeste tek toliko, da njegovo umiranje, uz svekoliko duhovno posrnuće, bude usporeno – zbog međunarodne javnosti koju u principu, a i šire, savršeno boli neoliberalni kurac za tragediju pojedinaca i nebeskog srpstva u celini.

Krilatica "nema nam spasa, a propasti nećemo" voljom novih okupacionih poslušnika reciklirana je u "nema šanse da se izvučemo  iz ovog sranja, samo je bitno da ono, sranje, potraje što duže".

E, to je ono što čitavu situaciju čini do gađenja nepodnošljivom. To je ono zbog čega se niko ne usuđuje da bilo šta preduzme, ali ni da misli. Nema se šta smisliti, a preduzimanje je opasno za one kojima treperi crvena lampica, jer i taj minimum egzistencije vrlo lako može da se ugasi, dok kažeš “av”.

I sve što čovek može da uradi jeste da se, kao i svaki drugi žabac, jednostavno prepusti omamljujućem strujanju, pa šta bude. А neće biti ništa, ili bar ništa bitno. Samo će ga umirujuća toplota opijati postepeno dok se ne obari, dok mu se napaćena duša ne vine iznad jebene žabokrečine, dok mu u žabljim ustima ne utrne i poslednji buntovni kreket i on iz astralne dimenzije mirno počne da posmata već nepostojećeg sebe, i osluškuje to nesnosno “av, ava, av...“ koje ga i dalje proganja, do samog čistilišta. S tim što mu se sad savršeno jebe za sve, kao i svakoj kuvanoj žabi.

Ivan Rajović