Treba nam dobar blef

Zna li iko kako je gospodin Bler došao u Srbiju i da li je još na platnom spisku? Ili, da li je „bezazlena“ greška u kucanju dovela u Srbiju omraženog gospodina Blera? Da, najobičnija slovna greška dovela je u Srbiju dotičnog gospodina. Daj šta daš, iliti uzimaj ono što ima, novo geslo vlade republike Srbije uveliko je pomoglo u njegovom dovođenju u zemlju.

Na tajnoj sednici vlade, koja je tog dana radila pod nezvaničnim radnim naslovom Stani-pani  i podnaslovom „Povuci-potegni“, doneta je sto sedamdeset i treća istorijska odluka da je krajnje vreme da počnemo da blefiramo. Premijer je to izgovorio tiho, bez imalo pompe i suvišnih reči. Kratko i jasno; „Ništa drugo nam nije preostalo.“ Članovi vlade, iznenađeni, da ne kažem i zaprepašćeni tako jednostavnim, a genijalnim izlaganjem premijera, neobično i nezapamćeno dugo su držali usta razjapljenim. Ko zna da li bi se ikada pribrali i zatvorili ih da im na to premijer nije diskretno skrenuo pažnju, opet jednostavnim, a genijalnim rečima: „Šta ste zinuli? Na posao, bre!“

Zapisničarka, vrlo obrazovana, prelepa mlada gospođica iz fine kuće, sa završenim kursevima od šnajderaja do frizeraja, ali ne i brzog kucanja, nenamernom greškom je nežnim prstićem kucnula slovo „r“ umesto slova „f“ (jebiga, kad su blizu). Kada je završila kucanje, pažljivo je pregledala da nije slučajno povredila koji brižljivo negovani noktić i kada je ustanovila da je sve u redu, i da nema razloga da tuži državu za povredu na radu, predala je tekst stručnom saradniku, tj. savetniku ministra za investicije i razvoj Republike Srbije.

Stručni saradnik koji je imao završen bravarski zanat četvrtog stepena i ambiciju da jednog dana vlada kao i svaki Broz bez oklevanja se bacio na posao. Odmah je uvideo grešku svoje mlađe koleginice, te je malo slovo „b“ prebacio u veliko. Izmakao se malo da bi mogao što bolje da sagleda posao koji je obavio i bio je neobično zadovoljan. Nije znao ko je taj Bler, međutim, to ga nije previše brinulo. Predao je sređeni tekst pretpostavljenom savetniku koji nije imao nikakav zanat ili kurs, ali je bio bliski rođak premijerove kume, i koji je odmah sazvao konferenciju za štampu na kojoj je izneo nove mere vlade.

Premijer koji toga dana nije bio ni u Feketiću, a ni u Obrenovcu, ta vremena odavno su prošla, jer Bog je zaobišao Srbiju i sa daćama, i sa nedaćama. Bio je u Briselu i nekom lizao dupe, nekom titrao jajca, a nekom i jedno i drugo. Nije on to radio tek tako, zbrda-zdola. Sve je zavisilo kojeg pola su sagovornici, ili koji položaj zauzmaju u svojim vladama.

Čim je putem bluberija (blueberry) obavešten o čemu je reč, uvideo je u kom pravcu sve to može da ode, ali geslo: daj šta daš iliti uzimaj šta ima, nije mu davalo prostora za manevrisanje. Slegnuo je ramenima i sagnuo se da završi započet razgovor sa stranim zvaničnikom. Znao je da mu ne preostaje ništa drugo nego da se opet pripremi za konferenciju za štampu, jer šta bi za Srbiju u tom trenutku bilo bitnije od njegovog saopštenja?

Zoran Plećević