Zašto nije dobro da čitam novine?

Zato što ih ne čitam očima, nego mozgom i stomakom! Oči vide slova, mozak registruje informacije, a stomak stvara osećaje. Kad se udruže, niti valjam sebi niti svome. (u daljem tekstu biće jedna neprijatna reč, za sve slabe na iste, molim za neuzbuđenje, neophodno je!)
Ali ja upravo čitam o Krstu vrednom sto hiljada evra! Izradili bi oni njega i ranije, ali su zemljotresi i poplave potresali područje. Sad me hvata strah da toliku lovu ne proguta zemlja. Pod uslovom da se otvori od težine donacije, dakako, mada mi se blagoslovi čine težima. Poplave i zemljotrese ćemo rešiti molitvama i prepustiti ih božijoj volji, važno je da imamo stohiljadaevrovski krst. 
Krst vredan sto hiljada evra, na tlu Srbije, da ga vidi pola Srbije?! Može li ovde nešto da se uradi celo? Nama uvek dopadne do pola, a to nas nikako ne zadovoljava! Kad nam ga već stavljate, stavite ga čestito, da svi uživaju! Krst, dakako, o njemu pričamo.
Priču prati jedna druga. Sinoć besomučno vijamo dve jedince krvi za dete koje treba da operiše tumor kostiju. Ubismo se ganjajući, jer neće da ga ni taknu ni maknu dok se to ne obezbedi kao rezerva. Ne za dete, za njega ima, ali mora da se količinski da kako bi se dobilo. Nekad sam mogla da odem i pokažem donorsku karticu i da to bude sasvim dovoljno, sad ta pravila ne važe. Dakle, nema humanosti, ne važi se, daješ, ne dobijaš, nego kad ustreba nekom tvom daj obaška.
Kakve veze imaju krst i krv? Sad ću da vam kažem!
Pa krv ti jebem i državi koja, kraj ovoliko bolesne dece u čije zdravlje i lečenje treba ulagati, gradi krst vredan onoliko hiljdada evra! Treba vampire da glumimo, jer su krvopije dušu iz čoveka isisale! 
Na ovaj stohiljadaevrovski da me razapnete! Kad u Srbiji ne možeš da živiš dostojanstveno onda bar mogu da biram mesto na kojem ću isto tako da visim!

Pavica Veljović